**u znak sećanja na Džima Stajnmana, koji je dao melodiju svim aspektima ljubavi**
Rokenrol bajka, kaže crni ekran sa tekstom. Za njim ide jedan sličan, na kom stoji U neko drugo vreme, na nekom drugom mestu. Uz prizore naroda koji se tiska i jati pred ulazom u koncertnu dvoranu, u pozadini se odvija mastan ritam praćen haotičnim trzajima gitare. Hajp je u vazduhu i sve kipti od iščekivanja; patrolni policajci razmišljaju da li da i oni prisustvuju svirki, ulickani menadžer nervozno prati pripreme za nastup, a onda se pozadinska muzika izvitoperi u dobro znanu stvar i na sceni se pojavi pevačka superzvezda Elen Ejm, što masu goni u opšti rusvaj ekstaze.
Pravi rusvaj se, zapravo, tek sprema, i dolazi nam uz riku raspojasano voženih dvotočkaša. U salu zatim ulazi bajkerska banda očigledno željna kavge. Dok loši momci – na ulici poznati kao Bombaši – razgrću publiku, nenapadni snop lutajućeg reflektora osvetljava polulude i krvožedne oči vođe ove nezgodne bulumente, dripca čije čak i ime – Rejven Šedok! – zvuči kao škljoc skakavca u mračnoj uličici. Da je Rejven polulud i krvožedan možemo odmah pretpostaviti na osnovu toga što ga igra stari izopačenik Vilem Defo, ali kada se dotični bez zadrške baci na pevačicu i odvede je u noć sa svojim čoporom, sejući pritom opštu konfuziju i paniku – više nemamo nikakvih dvojbi u vezi s njegovim karakterom.
Elenin menadžer i dečko, homunkul Bili Fiš, nije zadovoljan razvojem situacije i želi da je izbavi iz motoraševih kandži. Za taj posao angažuje Toma Kodija, bivšeg vojnika koji bi, pored toga što je svoje borbene veštine hromirao u vojsci, trebalo da ima i dodatnu motivaciju da je pronađe, pošto su njih dvoje delili postelju malo pre no što je on otišao u rat. I tu počinje jedna klasična “Super Mario traži princezu” postavka, s tim što glavni junak nije prpošni brkoš vodoinstalater, već desperado šmeker snenih očiju i besprekorne frizure.
Prelazi između scena imaju stripski prizvuk, što nije slučajno, jer je naum režisera Voltera Hila bio da stvori superherojski film zasnovan na nepostojećem stripu. (Setimo se sličnih rezova u drugom dragulju iz Hilove filmografije, The Warriors.) Zato je napravio spisak stvari za koje je on kao omladinac smatrao da bi činile savršen film. Prenosimo ga u celosti: "budženi automobili, poljupci na kiši, neonsko osvetljenje, vozovi koji putuju kroz noć, sulude jurnjave, masovne tuče, rok zvezde, motori, zbijanje šale usred nevolje, kožne jakne i pitanja časti". I ovaj film, zapanjujuće, stvarno ima sve to. Hilova ideja je bila da svet Vatrenih ulica ne bude sasvim ovaj u kojem mi živimo, ali da podseća na njega; taj koncept je nazvao “prenaglašenim realizmom” (exaggerated realism). Napravivši papazjaniju stilova i žanrova, spojivši mjuzikl sa bajkerskim filmom i vesternom, režiser pravi nešto sasvim novo, ali ipak nešto što tadašnja publika nije mogla da prepozna, što se dobrim delom odrazilo i na bioskopsku zaradu – film je dobrano podbacio, ne vrativši čak ni novac uložen u snimanje. A budžet je bio, za to vreme, dosta pristojan za akcioni film, još ga je autorski tim gurao i gurao do tačke pucanja, pre svega zbog troškova izgradnje seta na kom je i snimljen veći deo filma.
Ali hajde da pričamo malo o saundtreku i o, pre svega, Nowhere Fast, pesmi toliko dobroj da čak i surovi Šedok strpljivo čeka da se ona završi da bi udario u kidnapman mlađane Elen. Do dana današnjeg, skoro četiri decenije nakon što se ovaj film pojavio u bioskopima, ja ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da li je to stvarno pesma, emocija u zvuk raspršena, ili pak prevozno sredstvo: jer jednom kad krene, ne staje dok ne ponestane benzina, postojite samo vi i skvašen gradski drum, metronom promičućih bandera, sloboda i posve slatka neizvesnost o tome gde će se i kako završiti tekuća noć. Džim Stajnman (koji je pre nekoliko meseci napustio ovu dimenziju postojanja za koju je svakako oduvek bio previše moćan), muzički gorostas i umni rotor iza gomile epskih hitčina osamdesetih, dao je svoj doprinos izmađijavši dve pesme – gorepomenutu Nowhere Fast, koja otvara film, i ništa manje lepu Tonight Is What It Means to Be Young, smeštenu negde pri kraju.
Čitav saundtrek je toliko ušminkan, utegnut i vreo da na njemu možeš jaje na oko ispeći: rovito, doduše, ali hej – jajetu se u oko ne gleda! Ovo i ne čudi, jer je muzičku pozadinu sklepao jedan jedini i neponovljivi teksaški Parižanin Raj Kuder, isti onaj čija je ploča najvećih hitova, uz neku kozmetiku, ukrase, odeću i lektiru, ostala iza d-mol drage u Balaševićevoj pesmi. Plejlista je, kao, uostalom, i ton čitavog filma, neobična mešavina pedesetih i osamdesetih. Zvuči divlje i nespojivo, ali se ove dve epohe i estetike neobično lepo uklapaju i prepliću, osnažujući kostur fantastičnog sveta u kome se odvija radnja ovog filma.
Glumačka postava prepuna poznatih imena, a gluma je u redu. Ne ruši zidove, ne topi glečere, ali je… u redu, savršeno pristaje ovoj vrsti filma. Majkl Pare solidno nosi breme protagoniste, njegov Tom Kodi je stidljivija, manje razmetljiva džonvejnovska figura koja kao da se upinje da oda utisak nadobudnog đilkoša, a zapravo je miiica ispod te kože zadebljane životom. Pare povremeno mrmlja svoje replike, ali i tada uspeva da održi potreban nivo dopadljivosti, jer je odlično odabran za rolu koju igra. Imamo i uvek odličnog Rika Moranisa u umešno nijansiranoj ulozi Bilija Fiša: on donosi dosta ljudskosti liku koji je očigledno napisan da iritira i bude kontrateg Kodiju, iako je Fiš često mnogo korektnijii u svom odnosu sa Elen, za koju je vezan profesionalno, ali i emocijama. Izvedba tada devetnaestogodišnje Dajen Lejn kao Elen Ejm je polukvalitetna: dok je u superstar modu, ona dominira scenom, ponaša se kao prava-pravcata pevačica, iako nije otpevala nijednu od svojih pesama, ali čim siđe sa bine, postaje manje ubedljiva, mada, cenim, daleko od toga da je zaslužila baš nominaciju za “zlatnu malinu” za sporednu žensku ulogu koju su joj namenili te godine. Na kraju, imamo odličnu Ejmi Medigan u ulozi Mekej, vojnikinje koja pomaže Kodiju, čiji je lik prvobitno trebalo da bude muškarac po imenu Mendez, i, naravno, već pomenutog, velikog Vilema Defoa, koji kroz pola filma paradira u autfitu kog se ne bi postideo ni omiljeni mesar benda Manowar, i odiše ludilom i haosom u svakom kadru u kom se javi.
Kad se govori o Hilu, neretko se poteže pitanje mizoginije. Njegovi filmovi umeju da budu proizvodi dugog i dubokog prženja na testosteronu: svojevrsne kobasicijade (ne postoji primereniji prevod fraze sausage fest) gde su ženski likovi ili retki, ili se prema njima muškarci ophode grubo i neprikladno. Ima i ovde bar dve scene koje su mogle biti bolje rešene, a u jednoj od njih naš heroj – "za njeno dobro" – onesvešćuje svoju bivšu ljubu šamarom da bi je smirio. Mogli bismo lako reći da je takav potez odraz svoje epohe, ali to nije sasvim tačno – određene granice su već sredinom osamdesetih počele da se povlače. Ovaj problem, koji se ne tiče samo nasilja, već kompletnog prikaza ženskih likova, seže dalje, do pedesetih, decenije koja je Hila-tinejdžera ponajviše nadahnula pri sastavljanju spiska, kada je nasilno mužjačenje bilo opšte mesto u Holivudu. Zato je danas teško gledati ovaj film, a ne razmišljati o tome koliko bi scenario bio drugačiji kada bi se sada snimao rimejk.
Iako nas potencijalni rimejk zasad uspešno zaobilazi, od nezvaničnog nastavka, za koji dobar deo planete i ne zna da postoji, ipak nismo uspeli da uteknemo. U projektu Road to Hell, snimljenom 2008. godine, učestvovalo je svega nekoliko glumaca iz originala: Majkl Pare je ponovio ulogu Kodija, dok je Debora van Valkenburg, koju pamtimo iz Hilovih Ratnika podzemlja, opet tu kao Riva Kodi, sestra glavnog junaka. I to je sve. Nema Dajen Lejn, nema Defoa ni Moranisa, nema Hila (drugi je režiser), nema ni setova ni priče niti gotovo ikakve veze sa izvornim materijalom, a dovoljan je usputni pogled na trejler da biste shvatili da imate posla sa napola dovršenim, neudešenim, fan made đubretom snimljenim mahom ispred zelenog platna. (Ali da li želim da ga pogledam samo da bih kolutao očnim jabučicama dok mi se iste ne ižljebe iz sopstvenih duplji i ne otkotrljaju u kanalizacioni otvor? Da, definitivno.)
Kada je izašao, Streets of Fire možda nije bio bioskopski hit, ali je zato već u drugoj polovini osamdesetih uspeo da zavredi kultni status u video klubovimа. Njopavac vremena ga je svojski okrnjio, pa su danas njegove mane, poput pomalo kilavih dijaloga, mnogo upadljivije – i ko zna, možda je rimejk baš ono što je potrebno da ova nesuđena franšiza dobije vetar u leđa sa zakašnjenjem od skoro četiri decenije – ali su vrline ovog prilično zabavnog filma ostale netaknute. Kome srce ne zatitra kad vidi Elen kako u ritmu vitla pesnicom? Ko se ne naježi od urokljivog oka Defoovog? Ko ne izgubi dah pri prvom zamahu čekića u završnoj sceni? Ko, na kraju, može ostati ravnodušan na godspeeeed deonicu u Nowhere Fast? Ako znate nekoga takvog, pokažite mi ga, a ja ću vam pokazati čoveka bez duše.
Нема коментара:
Постави коментар