WHITE HEAT (1949)

REŽIJA: Raoul Walsh

ULOGE: James Cagney, Edmond O'Brien, Margaret Wycherly, Virginia Mayo

Neko mudar je davno rekao da je putovanje, samo po sebi, važnije od odredišta. Dugo se nisam mogao svrstati u zastupnike ove teze, i zbog toga sam sebe uskratio za sijaset trenutaka uživanja. Čemu trošenje vremena, pitao sam se, ako već znaš šta će biti na kraju? Zašto gledati Starog Žuću ako od samog početka čekaš besnog vuka da uđe u kadar, makar samo režanjem? Odakle mi strpljenja za Anu Karenjinu ako znam da će Ruskinja skončati kao crvena fleka na šinama i glavni problem brzih pruga Rusije? (Mnogo srećnije živi čovek kada prevaziđe problem ovakve prirode.)

White Heat je jedan takav film. Rečenice koje glavni lik izgovara u poslednjoj sceni često se nalaze pri samom vrhu lista najpoznatijih filmskih citata, a neretko se, u emisijama ili blogovskim člancima posvećenim holivudskim klasicima, tih nekoliko završnih minuta spominju, puštaju ili analiziraju do detalja. Ipak, potpomognut mišljenjem ljudi čijem filmskom ukusu bezrezervno verujem, kao i neizdrživom željom da u život unesem malo noara (s obzirom na to da mi je kišni kaput na pranju, a fedoru valja zakrpiti), rešio sam da prekrižim ovaj naslov sa spiska za gledanje i naškrabam ovde koju reč o njemu.

Belo usijanje načinje pljačka voza iza koje stoji banda ozloglašenog krimosa Kodija Džereta. Vidimo da Džeret ne škrtari mnogo na olovu i da će rado ukebati svakoga ko mu zadeluje kao problem. Surov baja, taj Kodi. I ne samo surov: lud, u svakom smislu te reči! Dodajte tome još i neprirodnu vezanost za (ništa manje hardkor) majku, i dobijate koktel-petardu od nestabilnosti i homicidnog ponašanja.

Psihički poremećaji se u Džeretovoj porodici prenose po muškoj liniji: njegov otac je i umro u psihijatrijskoj bolnici, a njega samog od rane mladosti pohode teške, razoružavajuće glavobolje (interesantan je njihov razlog), koje su se pročestile u poslednje vreme. Ali on se drži – na tankim nitima. I svi su protiv njega, sem, naravno, majke; neki otvoreno, neki prikriveno. Policija želi da mu stane na rep, Grmalj Ed, član ekipe i saučesnik u pljački voza, posve otvoreno očijuka sa ženom svog gazde, a ni pomenuta supruga mu nije preterano naklonjena (iako se, ah, ironije, zove Verna). Kada Kodi stane kovati planove da se preda uz priznanje krađe koju nije počinio, ne bi li se time oslobodio skoro sigurne smrtne kazne za ubistva prilikom sačekuše na šinama sa početka filma, predstavnici zakona shvataju da je potrebno da delaju aktivnije, pa se pred doušnika po imenu Falon stavlja teška misija – upoznavanje poremećenog uma Kodija Džereta i njegovo privođenje pravdi.

Prvo bih istakao da je Džejms Kegni u ulozi glavnog gangstera, iako uvek na visini zadatka, možda dobio oskara za Yankee Doodle Dandy, ali je, po mom mišljenju, ovde svakako pružio najbolju izvedbu karijere. Nekoliko scena je bogovski izneo, ne dopustivši da mu kvalitet gluma i u jednom trenutku opadne ispod opako dobro; a ima i nekoliko koje je, kako mnogi izvori tvrde, improvizovao. Ako ste gledali film, znate na koju scenu mislim – ona u kojoj pomahnitali Keg odbija talas za talasom statista koji nasrću na nj u nameri da ga obuzdaju. Iako bi, prirodno, organi reda i mira trebalo da poberu simpatije gledalaca, i premda je glavni lik svirepiji od Sibira i luđi od novogodišnje noći, mi opet navijamo za njega i nadamo se da će se nekako, ko zna kako, iščupati. To je zbog Kegnija, kažem vam.

Za svojim filmskim sinom skoro u korak ide Margaret Vičerli, koja igra Mamu Džeret. Njihov odnos je jedan od začina koji ovaj film čine drugačijim i neobičnijim od ostalih iz žanra, jer ne očekujemo da jedan vođa bande još uvek sedi u majčinom krilu, ili da, uopšte, njih dvoje toliko zavise jedno od drugog. Iako je Vičerli u trenutku snimanja filma imala skoro 68 godina, to se vidi na njoj koliko i na njenoj glumi: dakle, nimalo. Kaposkid za damu.

Kad smo već kod dama, lepušna Virdžinija Mejo igra Vernu, Kodijevu ženu. Ona nije tipična noar ženska, jer, za razliku od njih, ne koristi muškarce nakon što ih zavede, već igra pasivniju ulogu, koegzistirajući sa njima dok se bolja prilika ne ukaže. Pravo je čudo što je ime ove glumice znano uglavnom onima upućenijim u filmska ostvarenja snimljena sredinom prošlog veka, ako uzmemo u obzir to da se pojavila u nekoliko sjajnih naslova i u njima ostavila trag. Takođe, u pitanju je osoba koju je sultan od Maroka, zbog njene lepote, svojevremeno nazvao „dokazom da Bog postoji“ – pa vi vidite.

Druga dva sporednjaka su takođe vrlo dobri, posebno Edmond O'Brajen, koji je sa mnogo žara odglumio Falona (mada je tom liku možda nedostajalo malo premišljanja), dok je nešto slabiji Stiv Kokran u ulozi Eda. Kao poseban lik se može izdvojiti i scenario, koji je odličan, pun duhovitih trenutaka i upečatljivih dijaloga. a pisali su ga Ivan Gof i Ben Roberts, prema zamisli Virdžinije Kelog.

Da svemu tome dâ nekakav oblik bio je zadužen Raul Volš, režiser koji je par puta ranije već sarađivao sa Džejmsom Kegnijem. Vešto bira uglove i tempira scene, a moram priznati i da je uspeo da izrežira jednu od najuzbudljivijih scena jurnjave kolima zabeleženih na crno-belom filmu.

Vrhunska gluma, prilično dobra za svoje doba, zatim odličan scenario i majstorska režija krase ovu monohromatsku bombonu koja se dobro drži na vetrometini vremena. I još će, ubeđen sam, dugo odolevati i oduševljavati filmofile širom sveta, a Kodi Džeret, taj tragični bandit-edipovac, zauzimati mesto pri vrhu –  ako ne baš sveta, kako je oduvek govorio majci, a ono družine besmrtnih filmskih beštija kojima smo pružili mrvu saosećanja.