THE ROYAL TENENBAUMS (2001)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Wes Anderson

ULOGE: Gene Hackman, Anjelica Huston, Ben Stiller, Gwyneth Paltrow, Bill Murray, Luke Wilson, Owen Wilson, Danny Glover

Ves Anderson je dugo na sceni, već više od petnaest godina, i za to vreme je uspeo da izgradi sopstveni, posve unikatni rediteljsko-scenaristički izraz. Nije tajna da je isti taj Veselin ljubimac stoprocentnog autorskog tela ovog bloga, te, kao takav, zavređuje više pažnje i prostora no što su mu oni do sada posvećivani. U martu smo ovde, uz pokliče oduševljenja ispratili poslednju njegovu bajku, Moonrise Kingdom, a sada smo se zabavili filmom The Royal Tenenbaums, dopadljivom pričicom o disfunkcionalnoj porodici genijalaca, i zaključili kako je veoma teško ne biti trajno očaran umom fantastičnog gospodina Andersona.

Naš nervni sistem može biti zahvalan na tome što smell-o-vision još uvek nije revolucionarizovao gledanje filmova, jer bi svako od ostvarenja ovog režisera sasvim sigurno bio intenzivna gimnastika za čula. Za primer možemo uzeti uvod ovog naslova: narator, kome glas daje Alek Boldvin, obaveštava nas o životima svakog od članova ultranadarene porodice Tenenbaum. Iznad toga ide instrumental verzija besmrtnog hita Bitlsa Hey Jude, dok vizuelne slojeve čine prikazi nekih od dostignuća Tenenbaumovih, kao i dodatni podaci i pojašnjenja u vidu teksta na ekranu. Doda li se tome činjenica da je detalja mnogo i da se brzo smenjuju, potreban je odmoran mozak ili ponovno gledanje da bi se valjano obradile sve pojedinosti. (Ponovno gledanje, dakle, it is.)

Rojal Tenenbaum (Džin Hekman) već godinama ne živi sa porodicom, iako zvaničnog razvoda sa ženom Etelin (Anđelika Hjuston) – nije ni bilo. Imaju troje dece: Čeza (Ben Stiler), finansijskog maga od malijeh nogu, Ričija (Luk Vilson), teniskog vunderkinda, i usvojenu Margo (Gvinet Paltrou), kojoj uža specijalnost u detinjstvu beše pisanje dramskih tekstova. Dani slave su prošli, sada se samo prepričavaju.

Rojal nikad nije bio posebno dobar prema svom porodu. Može se čak reći da je bio neviđeno loš otac. Ipak, kada ga jednog dana, zbog neplaćenih računa, izbace iz hotela u kom je odsedao više od dve decenije, otkako je otišao od kuće, on se obraća svojima, izjavljuje da boluje od raka želuca, da ima još nešto više od mesec dana života, i da te svoje poslednje dane na planeti želi da provede sa njima.

Deca, raštrkana po svetu i sada, sasvim slučajno, ponovo okupljena pod krovom porodične kuće zbog različitih razloga, indiferentna su prema ocu – sa izuzetkom Ričija, koji prema njemu oseća sažaljenje. Žena ga ne želi u blizini, a nedavno ju je zaprosio i njen dugogodišnji računovođa (što je bilo i jedan od katalizatora povratka), ali mu, zbog stanja u kom tvrdi da se nalazi, ipak dopušta da provodi vreme sa svojom porodicom. Hoće li njegov plan koji uključuje izmišljenu neizlečivu bolest uspeti na duge staze? Može li Rojal da povrati svoje mesto na čelu Tenenbaumovih?

Likovi su istesani dosta minuciozno: Anderson (uz pomoć Ovena Vilsona, koscenariste i člana glumačke ekipe – znam, ko bi rekao?) svakim od njih se dovoljno bavi i daje mnoštvo sitnica vezanih za njihove živote, iz kojih, mi, gledaoci, gradimo sliku o karakterima. (Pored glavnih, posebno je kul lik Pagode, kućnog pomoćnika Tenenbaumovih, ali i Rojalovog prijatelja i doušnika, koga glumi Kumar Palana, česta mušterija ovog reditelja.)  Mnogo toga dolazi i sa lica glumaca, među kojima je od svih za dva koplja viši matoran Hekman, ali i drugi daju jaču izvedbu no inače: i neki inače sasvim prosečni likovi poput gorenavedenog Ovena Vilsona ili Gvinet Paltrou, pod vođenjem Vesa Andersona, umeju da zasijaju, pa čak i da budu istinski simpatični.

Iako postoje motivi koji podsećaju na Selindžera (pre svega, na Freni i Zoi, kao i druga njegova dela koje se odnose na dogodovštine porodice Glas), mnoge ličnosti i događaji imaju korene u stvarnim životima scenarista. Recimo, lik Henrija Šermana dobio je ime po Andersonovom stanodavcu, dok mu je pojava, donekle, zasnovana na spoljašnjosti bivšeg genseka Ujedinjenih nacija, Kofija Anana. Još jedna zanimljiva zabeleška: prezime koje nosi ova nesvakidašnja, šarolika i nadasve uvrnuta porodica, koscenaristi su ćapili od jednog svog druga sa faksa, koji se i pojavljuje u filmu u veoma maloj, trepni-i-propustićeš ulozi.

Ako svemu ovome dodamo divan saundtrek na kom se, između ostalih, nalaze i bigšoteri Pol Sajmon i Stounsi, kao i oku prijatnu fotografiju kojom dominira crvena boja, dobijamo sjajan film. The Royal Tenenbaums je dozlaboga slatka drama; komedija sa malo stvarno smehotresnih trenutaka, ali sijaset sitnih osmeha, i čak sa blagom dozom tragedije koju svaki od članova vuče u sebi. Ako ne poznajete rad Vesa Andersona, ovaj vam film može pomoći da ga zavolite. Ukoliko vam je njegov stil drag, a Tenenbaume još niste uvrstili u gledane – pohitajte, pogledajte i dobro se zabavite.