PRAZNIK (1967)

PIŠE: Aleksandar Zdjelar

REŽIJA: Đorđe Kadijević

SCENARIO: Aleksandar Petković

ULOGE: Jovan Janićijević Burduš, Dušan Janićijević, Dragomir Felba, Zaim Muzaferija, Velimir Bata Živojinović

Kadijevićevo debitantsko delo, Praznik, bi po pravilu službe, trebalo svrstati u partizanski film. No, kako se partizani uopšte u njemu ne pojavljuju, možemo ga postaviti u žanr znatno šireg obima – ratni film. Ali, kako prvenac budućeg autora Leptirice obiluje scenama i elementima od kojih nam se ledi krv u žilama, da li je on i horor? Nek bude sve od ta tri. 

Praznik nas vodi u 1943. godinu, u srbijansko selo nepoznatog imena, u kojem stoluju četnici. Patrijarhalno, zamrznuto u svom vremenu i snegu koji gotovo neprekidno pada, živi izolovanim životom. Rat je tu negde ali izvan sela, i njeni stanovnici žive koliko-toliko, za ratne uslove, mirno. Tito i bratija u Bosni, Nemci su u okolini i ne diraju ih, i lokalni četnici miruju, da ne kažemo, „tihuju“. Bez previše briga, narednik Katić i njegova naružana banda dane provode bezbrižno gazdujući selom, pripremajući se za nadolazeći praznik – Božić. 

No, sve se to menja i kola kreću nizbrdo kada iznad sela, za Badnji dan, bivaju oborena dva saveznička pilota. Događaj godine za sve prisutne u selu. Pilote, za koje po akcentu pogađamo da su Englezi, prihvataju četnici i vode u u svoj „štab“, odnosno, viđeniju kuću u centru sela. Niko u selu ne govori engleski, a piloti takođe ne znaju ni reč srpskog. Da atrakcija bude veća, jedan od pilota je – crnac. Narednik Katić, kojeg igra Jovan Janićijević, jedna otresita i gruba zdepasta prilika, kojim se raspoloženje naprasno menja svakih nekoliko minuta (od frenetične radosti ala „hašiša za sve“ do „sve ću vas pobiti“) je ne samo odsečen od važnijih događanja, već nema ni neku jasniju političku pripremu o tome šta raditi sa zarobljenim pilotima. Isprva, želeći da se pokaže kao dobar domaćin, a bez jasnog plana šta sa njima da radi, Katić priređuje ručak – gozbu za oborene pilote. 

Stvar prestaje da bude vesela kada na belom konju u selo dojaše Bata Živojinović, kao predstavnik regularne vojske, takozvanih nedićevaca, sa vešću da Nemci traže oborene pilote. Ovde bi morali, strancima koji gledaju film, a bogami i našim mlađima koji su igrali iks-oks na časovima istorije, da se nagnemo i šapnemo pokoju o tome ko su sad ovi, zašto se nedićevci i četnici ne vole, zašto ih Nemci različito tretiraju, i kakav je realan položaj nesrećnih pilota, koji su pravo s neba pali u seosku pijanku. I tu nastaje problem: nedićevac ih traži u svoje ruke, Katić je neodlučan, piloti su konačno shvatili da nisu sleteli među partizane a okupljen narod ne želi da padaju glave za njihov najveći praznik.

Za sve to vreme, selom kruži čovek koji ne progovara ni reč, a od koga svi zaziru. Čak se i konji uznemire kada su u njegovoj blizini, uspevaju da nanjuše opasnost. Manola, kojeg je otelotvorio Dušan Janićijević, a s kojim se susrećemo već u uvodnoj sceni, je neprekidno ’tu negde’. On zlosutno šeta gore-dole, ogrnut mantilom, naizgled izopšten iz zajednice, a istovremeno njen sastavni deo. Koja je uloga ovog mračnog i jezivog tipa, a opet jedinog obrijanog i treznog među pijanom gomilom, ostaje na gledaocu još neko vreme da nagađa.

Sporedne uloge su poverene naturščicima – actual seljacima, koji svojom sirovom glumom potpuno dočaravaju vreme i mesto gde se nesrećna priča odvija. Oni su deo tradicije ex-yu filmova da se scene poput onih u kafanama, snimaju sa autentičnim posetiocima i lokalnim alkosima, kako bi se dočarala atmosfera. Pored njih, kroz Praznik defiluje plejada izvrsnih, a manje poznatih glumaca, poput šarmantnog Zaima Muzaferije, nastavnika nemačkog iz Visokog. U teškoj sceni javnog linčovanja „bele udovice“, žene koja se ogrešila o nepisana društvena pravila, isplivaće u jednom momentu pljunuti Pavle Vujisić. No, nije u pitanju on, već njegov mlađi rođeni brat Dušan, koji u ovom filmu glumi seosku ludu. U drugoj sceni, kada starija žena zakuka za svojim preminulim mužem, primetićete neobičnu sličnost sa najpoznatim nosem novog srpskog filma -  Nikolom Đuričkom. U pitanju je njegova baka, Tomanija Đuričko. Svoj je trag u ovom ostvarenju, u liku robusnog i koščatog četnika, ostavio Vojislav Govedarica, koji se kasnije otisnuo u beli svet, prilagodio ime holivudskoj mašineriji u Voyo Goric i stigao da glumi u akcionim filmovima A i B produkcije, među kojima su najpoznatiji Rambo II i nekoliko Van Damovih uradaka. O Britancima, glumcima oborenih pilota, teško je ući u trag bilo kakvim informacijama. Jedan od njih, Alan Duff, ima svoju imdb odrednicu, ali bez ikakvih podataka na njoj.

Nemoguće je ne obratiti pažnju na simbole koji nas „napadaju“ tokom celog Praznika. Još na početku filma, seljaci kopaju bunar za vodu, iako je svima jasno da se do nikakve vode neće doći. Po vojnoj naredbi, bunar ima da se kopa, te seljaci po cičoj zimi kopaju rupu sve dublje dok je mrak u njoj sve gušći. Scena ručka-dobrodošlice koji se pretvara u razuzdanu pijanku u kojoj se sva hrana zahvata prstima bez ikakvog reda, počinje scenom koja neodoljivo podsećana Poslednju večeru. 

Politika i pravila koja u tim krajevima važe su vrlo prosti, štaviše, moglo bi se reći da važe i danas. To shvatanje odnosa onih gore i onih dole na neki način opstaje na Balkanu do današnjih dana. U jednom momentu, jedan od Katićevih četnika se naginje pilotu, koji i ovako ništa ne razume već se samo ljubazno osmehuje, i „u poverenju“ mu objašnjava: „Narod, to ti dođe k’o ovca. Nema glave, nema pameti.“

Kroz film, pored tolike magle, od koje će vam samo biti dodatno hladno, provejava i instrumental Na Uskrs sam se rodila, dajući filmu još jednu bizarnu notu – vesele pesme u filmu bez humora, nade i pozitivnih likova. Ovo je mučan film o ratnom Božiću.  Krv će pasti za praznik praštanja. 

  TREJLER ZA FILM