REŽIJA: Peter Bogdanovich
ULOGE: Ryan O’Neal, Tatum O’Neal, Madeline Kahn
Prženje dobre tematske
di-vi-diskać kompilacije je težak i mukotrpan proces, i iziskuje proračunat um
i vanrednu strpljivost svog kovača, da ne kažem pržitelja. Znate kako to već ide: prvo se meću zvučnija, provereno
dobra imena koja nose celinu, predstavnici žanra; jer ne želimo da zvezde diska
ostanu van njega. Tada ne razmišljamo o megabajtaži, pa i gigabajtaži –
ulopatamo ih bez oklevanja, jer smo sami svedoci njihovog kvaliteta. Oko toga
dalje slažemo dva ili tri nepogledana filma sa sličnim osobinama, koje su nam
nahvalili ili samo preporučili ljudi kojima su se svideli nosioci. A onda dolaze fileri,
koji su tu samo zato što na raspolaganju nemate nijedan drugi film te veličine.
Naravno, filmofilskom Harpagonu u vama smeta ta prokleta praznina od oko 500 MB
koja ostaje neiskorišćena, pa se zadovoljite bilo čime što se može upotrebiti,
i – rezancija počinje.
Sad, u ovom konkretnom
slučaju, u pitanju su bili crno-beli filmovi nastali nakon epohe u istoriji kinematografije u kojoj je B&W tehnika
bila nužnost (dakle, namerno su crno-beli), a ostvarenje o kom će danas biti reči je Paper Moon Pitera Bogdanoviča, koji poreklo vodi sa naših prostora. Ovaj je
film, i pored hrpe hvalospeva na koju sam naleteo na filmskim sajtovima, ipak
završio kao filer na tom disku, ali bi, iskreno, da ponovo pripremam sličnu
kompilaciju, danas on bio jedini pravi razlog za pravljenje iste.
Početak nas baca u
nekakvu američku pustaru, gde malobrojni ožalošćeni ispraćaju na poslednji
počinak ženu veoma sumnjivog morala, a među njima vidimo i njenu devetogodišnju
ćerkicu Adi, tomboyče jedno (Tejtum O’Nil, u ulozu koja joj je zasluženo donela
Oskara – do danas je ostala najmlađa dobitnica te nagrade), i upravo kada
saznajemo da je ostala bez ikoga na svetu, malenom skupu se priključuje Mozes
Prej, prefrigani prodavac Biblija koji bi mogao (ali ne mora) biti njen otac. On
se nudi da je povede kući, ali je njegov plan da je iskoristi u iznudi, pa da
je pošalje vozom kući i nastavi svojim putem. Ipak, posle par sati shvata da je
Adi zrelija no što izgleda, i da je se neće tek tako rešiti, pa nevoljko kreće
sa njom na put po Sjedinjenim Državama iz postkriznog perioda (tu negde, šta ja
znam, sredina tridesetih godina prošlog veka), polako je upoznajući.
Možda i ne zvuči
najzanimljivije kad ja sažvaćem i ispljunem radnju (kao kakav car Mida izložen
radioaktivnom zračenju, sve čega se taknem čudesno transformišem u jareći
izmet), ali se svaki član ekipe koja je radila na ovom delu – od
režije, preko tima za fotografiju, do glumaca – pokazao u najboljem svetlu i doprineo
divoti ovog filma. Čak je i Rajan O’Nil (Rajan O-faking-Nil) u svojoj
prebarilindonovskoj fazi izgledao skroz uverljivo, doprinoseći šmeku starog
Holivuda, dok je Tejtum, ćerka mu, podarila platnu jedno od najboljih dečijih
izvedbi. Prava je šteta što ovaj tandem nije sarađivao u više filmova, jer je
očigledno da su hemiju (znam, zvuči incestuozno, ali nije tako) preneli iz
stvarnog života, i da to sve funkcioniše sasvim valjano. Od ostalih članova
glumačke postave istakao bih Medlin Kan kao Triksi Dilajt (pornićarsko ime? Znate kako kažu – Nomen est omen), i
malu Pi Džej Džonson, simpatičnu služavčicu pomenute dame.
Lep porodični film,
savršen za popodne nakon nedeljnog ručka, lagan i pitak, ali velik, dubok, katarzičan
čak, do izvesne mere; dovitljiv scenario sa interesantnom pričom baziranom na
romanu, lepa gluma i vedra atmosfera – u svakom slučaju, daleko je od
materijala za filmove kojima se popunjuju rupe na disku.
Nemojte ga zaobići,
nikako.
Нема коментара:
Постави коментар