THE LIFE AND DEATH OF PETER SELLERS (2004)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Stephen Hopkins

ULOGE: Geoffrey Rush, Miriam Margolyes, Emily Watson, Charlize Theron, John Lithgow, Stephen Fry

Među glumcima koji su me odvajkada fascinirali, najviše je, da se ne lažemo, bilo šašavaca, šenutih mamlaza, onih koji su utiskivali mnogo sebe u likove koje su glumili, ili onih što su, zbog uloga koje su tumačili, pomalo gubili sopstvenu ličnost. Zar nije to jezivo? Uzmimo primer Džeremija Breta, čoveka koji je – uz sve dužno poštovanje, gospodine Kamberbeč – prišao bliže savršenom otelovljenju slavnog književnog lika Artura Konana Dojla od ijednog drugog smrtnika. Ipak, cena je bila previsoka, jer je nakon nekoliko godina igranja Holmsa, taj lik u potpunosti naselio Bretovo telo i um – počeo je da sanja o njemu, da se poistovećuje sa njim i da kreira Šerlokove nove navike na osnovu detalja datih u Dojlovim romanima i pripovetkama. Bret je postao Holms, nije ga se mogao rešiti. Sličan je bio i genijalni Piter Selers, britanski glumac čijim se, uslovno rečeno, odraslim delom života bavi ovaj uvrnuti film režisera Stivena Hopkinsa, rađen po glumčevoj biografiji iz pera Rodžera Luisa, ali delimično i po Piterovim kućnim snimcima.

Elem, priča prati Selersa kroz profesionalne uspone i padove: od čuvenog humorističkog radio programa The Goon Show (koji je uticao na mnoge kasnije komičare, među kojima su i neprevaziđeni Pajtonovci), preko njegovih radova u kojima igra inspektora Žaka Kluzoa, do jedne od ozbiljnijih uloga, prostodušnog baštovana Čensa, u drami Being There, koja mu je donela i finalnu, treću, nominaciju za „oskara“ (pored Kjubrikovog Dr. Strangelove i jednog manje poznatog kratkog filma). Svi ti likovi – sad se dotičemo onoga što sam natuknuo na kraju prvog pasusa – protrčali su kroz njega, što film često želi da istakne. A, realno, ni sam glumac se nije mnogo opirao svojim izjavama i postupcima: pogledajmo samo ovaj insert iz jedne epizode Mapet Šoua, u kojoj Piter Selers objašnjava Kermitu zašto nije moguće da se opusti i da bude ono što jeste.

Prikazan je i glumčev odnos sa svojim suprugama i ženskinjama sa kojima je želeo biti, kao i čudan, toplo-hladan i do izvesne mere edipovski odnos prema majci, koja je od Selersa vazda zahtevala odličnost, što je od njega načinilo razmaženog infantilnog genija u telu odraslog čoveka. Iako je i sam imao dece, troje od četiri žene, često se, prema biografu Luisu, ponašao nesnosnije i nezrelije od njih, i to ljudima oko njega, kao i gledaocima koji će, na moju preporuku, uvrstiti ovaj film u pogledane, često onemogućava da ga u potpunosti zavole i razumeju.

Njegovom prvom braku, sa En Hau, kao i drugom, sa švedskom lepoticom (kasnije i Bondušom) Brit Ekland, posvećeno je najviše pažnje, dok su treći i četvrti zanemareni ili izbačeni iz konačne verzije. Ipak, i ova dva su sasvim dovoljna da vidimo kakvim je sve ludostima bio ispunjen njegov ljubavno-bračni život. (A, verovali ili ne, režiser i scenarista su se okoristili umetničkim slobodama te su, koliko god to beše možno, ublažili hirovit i praskav karakter prikazan u književnom delu o njegovom životu, pa tako ovde jedan jedini šamar upućen Briti Ekland stoji kao simbol višegodišnjeg verbalnog nasilja.) Takođe, obrađeno je i Selersovo poznanstvo sa američkim režiserom Blejkom Edvardsom (o njegovom Days of Wine and Roses pisao sam pre nekoliko meseci), za kog je jednom prilikom rekao da jedini može da ga razume, i sa kojim je snimio čak šest filmova iz The Pink Panther serijala, kao i kultnu komediju The Party.

Naslovnu ulogu igra Džefri Raš, australijski glumac poznat nam, između ostalog, po ulozi pijaniste Dejvida Helfgota u filmu Shine. Ovde njegova izvedba nije ništa slabija; štaviše, pomenuti Edvards je, nakon pogledanog filma, tvrdio da je Raš toliko dobro prikazao ulogu, da mu se, s vremena na vreme, činilo da vidi upravo svog pokojnog prijatelja i saradnika. Šarliz Teron je šarmantna kao Selersova bračna žrtva broj 2, Brit Ekland, ali, opet, ona je jedna od onih osoba koje bi zračile i da im je zadatak da glume vezicu mladog luka. Tu su i Stiven Fraj, kao britanski Milan Tarot, unajmljen od strane filmskih kuća da svojim savetima vrbuje legendu za neke njihove projekte oko kojih bi se inače premišljao, i Stenli Tuči, koji igra svog imenjaka Kjubrika, prvi put se pridruživši dešavanjima na ekranu upadljivom aluzijom na slavni The Shining.

Film ima nekoliko mana. Jedna od njih je estetske prirode: kompjuterski generisana Engleska šezdesetih godina je dosta loše kompjuterski generisana. Nisam siguran da li je to namerno urađeno ili ne, jesu li animatori pucali na neki snovoliki izgled, ili su samo boje uštrcane na crnobele snimke i fotografije, ili je budžet bio mali. Ostade misterija. Uglavnom, to ne škodi mnogo filmu, ali je čudno za oko. Dalje, Luisovu biografiju, kažu, bije loš glas, jer je njen subjekat preterano ocrnjen i prikazan u negativnom svetlu. Ne poričem činjenicu da je u pitanju bio jedan zdravo peculiar fucker, težak, frustriran, ljubomoran čovek sa manjkom samopouzdanja, ali je autor, sasvim očigledno, preneo težište na ružnije stvari. I, poslednje – mi ne znamo ništa o Piterovom životu pre emisije The Goon Show. Ni neposredno, ni kroz flešbekove – samo nam se servira jedna ličnost, bez pripreme i predznanja o njoj, i na nama je hoćemo li je prihvatiti ili ne.

Ako dobro poznajete ostvarenja ovog jedinstvenog komičara i cenite njegov lik i delo, umećete da poštujete i njegov biopic, i čak ćete uživati u prepoznavanju njegovih upečatljivijih rola i naslova. Ako ste, pak, novo meso u Selersovom svetu, sva je verovatnoća da vam taj čova, i pored vanredne predstave Džefrija Raša, neće postati posebno simpatičan. Zato, pre no što pogledate The Life and Death of Peter Sellers, ždraknite, za svoje dobro, nekoliko filmova o kojima je reč u njemu.

Moj favorit? Being There.