Wristcutters: A Love Story (2006)

Piše: Nenad J.

Režija i scenario: Goran Dukić
Uloge: Patrick Fugit, Shannyn Sossamon, Shea Whigham, Tom Waits

Dok sam razmišljao o tome šta ću napisati o ovom filmu, u glavi mi se neprestano vrtela rečenica koju je Bill Bailey na jednom svom nastupu iskoristio da opiše takoreći ljubavnu pesmu koju se spremao da izvede: "It encompasses all aspects of love; betrayal, hatred and depression". Ovaj film jeste ljubavna priča, iako vrlo iščašena, ali je isto tako i road trip movie, kao i priča o prijateljstvima koja nastaju pod jako čudnim okolnostima.

Priča počinje tako što vidimo kako Zia, mladić koga je devojka ostavila izvršava samoubistvo prerezavši sebi vene i, umesto da time okonča svoje muke, završava u zagrobnom svetu za samoubice. Čamotinja se u tom sivom svetu nastavlja naizgled beskonačno, Zia nalazi posao, napornog cimera i nepodnošljiva rutina se ponavlja iz dana u dan. Preokret nailazi kada Zia sazna da je Desiree, devojka zbog koje je i rešio da se ubije, takođe završila u ovom čistilištu, te se sa svojim novopronađenim prijateljem Eugeneom dohvata puta na kome će sresti gomilu, ne tako živopisnih, ali izuzetno zanimljivih i nadasve uvrnutih likova. Ubrzo nakon što krenu na put kako bi našli Desiree, neobični duo naleće na simpatičnu Mikal koja je i sama u potrazi za "People In Charge" kako bi ispravila grešku zbog koje je ovde završila.

Iako se Wristcutters nikako ne može nazvati dinamičnim filmom, atmosfera kojom pleni je apsolutno fantastična. Od prvog trenutka kada se na ekranu prikaže čistilište posvećeno samoubicama, jasno je da je u pitanju mesto na kome nikada nećete videti nijedan osmeh niti išta što bi generalno moglo učiniti da se iko oseća dobro. Sam scenario je odlično napisan, i zapravo je adaptacija "Kneller's Happy Campers", priče Etgara Kereta (koja je takođe preneta u formu grafičkog romana pod naslovom "Pizzeria Kamikaze", ljubiteljima stripa preporučujem da je iskopaju i pročitaju). Iako je većina rečenica koje likovi izgovaraju prilično sumorna i depresivna, često ćete primetiti da vam se osmeh razvukao licem. Iako u svojoj suštini ljubavna priča, Wristcutters je lišen pathosa i opštih mesta koja generalno znaju da upropaste svaku priču o ljubavi. Zapravo, ispostavlja se da je u pitanju sjajan feelgood film za depresivce i ljude koji su generalno naklonjeniji sivilu. 

Fotografija je nešto što će vam svakako privući pažnju, i fantastično je kako se sa malim budžetom i posvećenošću detaljima može postići skoro savršen osećaj integracije u potpuno izmišljen svet. Sniman uglavnom na putu i u pustinji, svaki trenutak filma odiše upravo osećajem da se likovi nalaze u najgorem od svih svetova (što, u neku ruku, i jeste generalni koncept cele priče). Pored slike, muzika predstavlja sjajnu podlogu, naročito melahnolična "Through the Roof and Underground" u izvođenju Gogol Bordello (ili, u ovom slučaju, Eugeneovog imaginarnog benda iz vremena dok je još bio živ), pa do nekih sitnih detalja kao što je Joy Division koji se čuje u pozadini u jednoj od scena. (Coincidence? I think not.)

Na kraju, iako znam da se dosta ljudi od pobednika Sundance festivala ograđuje nalepivši im etiketu "indie crap", moje je mišljenje da je Wristcutters film više nego vredan gledanja. Ljubitelji crnog humora, blago depresivnih ljubavnih priča i road tripova će sasvim sigurno biti zadovoljni. A, kao što sam u jednom od ranijih tekstova već rekao, nijedan film u kome igra Tom Waits ne može biti loš.