REŽIJA: Taika Waititi
Da nemamo
rođake i prijatelje koji su, trbuhom za kruhom, migrirali na Novi Zeland i
odande nam, s vremena na vreme, slali raznovrsne slatkiše i šarene suvenirčiće,
koliko bismo mi, zapravo, znali o tom ostrvu ispod Australije? Odakle bismo
inače naučili zanimljive pojedinosti vezane za kulturno nasleđe Maora,
ondašnjih prastanovnika? Dokumentarne emisije postoje, ali se nemojte
zaluđivati – nema šeme da se u programskoj šemi današnjih televizijskih kuća
potkrade sličan edukativni program. Srećom po nas, postoji značajan broj dela
sedme umetnosti koji govore o ovoj zemlji i njenom najstarijem narodu. Boy, pak... nije klasičan primer takvih
filmova.
O, nemojte
me pogrešno shvatiti – priča jeste skoncentrisana na doživljaje pripadnika
novozelandske maorske zajednice, ali se ne zadržava mnogo na njihovim običajima
i duhovnim navikama, već odmah pokazuje pravo stanje stvari: i oni su, kao i
ostatak planete, osamdesetih godina prošlog veka bili pod jakim uticajem
pop-kulture zapadnog sveta.
Elem, godina
je 1984. Majkl Džekson je vrhuncu svoje slave, još prirodno pigmentiran, a
sapunice Dalas, Dinastija i Sokolov Greben su
se uvukle u lep procenat domaćinstava sveta, od brazilskih favela do udžeričkih
naselja Indonezije. Na Novom Zelandu živi jedanaestogodišnji Maor po imenu
Alamejn, ali se na to ime ne odaziva, jer ga svi znaju kao Dečka (što bi bio
zgodan prevod nadimka Boy) – i on je
glavni lik univerzuma koji nam nudi ovaj film.
Mnoge
pojedinosti o njemu saznajemo u vrlo duhovitih prvih nekoliko minuta filma,
kada on vrši Who am I? prezentaciju
pred celim razredom. To je, vidimo, vrlo živahan dečačić, odrastao pre vremena,
jer mu je majka umrla na porođaju, a otac služi kaznu u zatvoru, te sam mora da
se, uz pomoć svoje bake, stara o mlađem bratu Rokiju i gomili sitnih rođaka.
Dane provodi obožavajući gorepomenutog kralja popa, priča sa svojom kozom
ljubimicom i udvara se, krajnje bezuspešno, nešto starijoj devojčici imenom
Šardone.
Čitav njegov
svet poprima drugačiji oblik kada njegova baka ode na sahranu u neko podaleko
mesto. Nekako u isto vreme, Alamejn Stariji, njegov neiživljeni i nezreli
ćalac, vraća se iz ćorke, u nameri da obiđe sinove, ali i da pronađe novac koji
je zakopao negde – čak i njemu neznano gde tačno – na jednoj livadi, bežeći od
murije. Hoće li se idealizovana slika koju je Dečko o njemu izgradio izmeniti
kada ga pobolje upozna i provede neko vreme sa njim, ili će ga večno štovati
kao najviše božanstvo svog panteona? Ima li šanse da se starmali klinac i
neozbiljni otac nađu negde na sredini i, kao što kaže citat iz E.T-ja iskorišćen za moto filma,
„odrastu zajedno“?
Lik Alamejna
je lepo oslikan. Nemirnog duha, on beži od svojih obaveza, i svojoj je deci
više ortak nego otac – porodica i
skrašavanje nisu njegov fazon, jer vođe motoraških bandi i samurajske starešine
nemaju „puštanje korena“ kao jednu od stavki u svom manifestu. Glumi ga, dosta
nadahnuto, Taika Vaititi, koji je potpisan i kao režiser/scenarista, i u sva
tri posla se snašao podjednako dobro – uzeo je Two Cars, One Night, svoj kratki film
nominovan za oskara, čupnuo neke motive iz njega, prilagodio ih
dugometražnoj formi i napravio najbolje ostvarenje svoje dosadašnje karijere.
Ovaj
šarmantni mali film ne bi bio takav kakav jeste, da mu boju i uverljivost ne
daju šarmantni mali naturščici Džejms Roleston, koji igra Dečka, i – nadam se
da će pobratimski maorski narod oprostiti ako postoji greška u transkripciji –
Te Aho Eketone-Vitu u ulozi njegovog sedmogodišnjeg brata Rokija. Roki živi u
ubeđenju da poseduje natprirodne moći koje ne može da kontroliše kako valja, jer
mu je tako brat objasnio sudbinu majke koja je umrla rađajući ga. Maleni Te Aho je
vrlo dobar, možda i upečatljiviji od svog filmskog burazera, jer, iako mlađi,
savladava bez problema zadatke dočaravanja potrebne emocije, ponekad i bez
reči.
Ipak, to ne
znači da je Džejms Roleston loš – naprotiv, za svoje godine je veoma dobar, a
dodatni poeni idu i na okolnosti pod kojima je primljen u prvu glumačku
postavu. Naime, Dečka je trebalo da glumi momče koje je, u vremenu proteklom
između audicije i početka snimanja, krenulo da se razbrkaćuje u predelu nadusnice i da stiče dublji glas, pa je
reditelj morao odabrati drugog glumca. Odlučio se za statistu Rolestona koji
je trebalo da glumi jednog od Dečkovih drugara; ostatak priče nam je poznat.
U matičnoj
zemlji, Boy je načinio neopevani
uspeh na bioskopskim blagajnama, postavši za kratko vreme film sa najvećom
zaradom u istoriji novozelandske kinematografije. Ipak, sa druge strane
Pacifika, Ameri nisu čupali kose od oduševljenja, često navodeći ono što sam
pominjao na početku – nedovoljno potenciranje maorstva i, navodno, izveštačenu
amerikanizovanost likova kao neke od glavnih argumenata protiv njega. Ali je to
nešto što može da pomisli, napiše ili kaže samo neko ko nije tih godina
promolio ni prst van Sjedinjenih Država. Pa i sami smo, sećate se, proživeli
period kada su žene udešavale frizure a
la Kristl, a muškarci puštali brčine ne bi li ličili na Denisa Farinu u Kriminalističkim pričama. Jednostavno,
mislim da je to neizbežno, i samim tim, nebitno za generalnu procenu kvaliteta
ovog filma.
A ovaj kritičar ovde gaji mišljenje da je film
veoma lep. Pored toga što ga krasi veseo i neiskvaren humor, mogao bi biti
posebno interesantan i ljubiteljima dijalekata engleskog jezika, pošto je
naglasak kojim govore junaci ovog ostvarenja prilično melodičan i
nesvakidašnji. Scenario ima uspone i padove, ali je pretežno zabavan i uspeva
da izmami nekoliko osmeha od srca, a i aluzije i reminiscencije su
prepoznatljive i lako razumljive svima.
Boy je sladak i dopadljiv koliko i likovi koji
nastanjuju njegov svet; ako vam se oni, pak, ne sviđaju – you're an egg, bro.
Нема коментара:
Постави коментар