KIND HEARTS AND CORONETS (1949)

REŽIJA: Robert Hamer

ULOGE: Dennis Price, Alec Guinness, Joan Greenwood, Valerie Hobson

Siroti genijalac po imenu Piter Selers, glumeći po nekoliko uloga odjednom u svojim filmovima, pomerio je pameću. (Dobro, nije samo zbog toga, ali višestruke role svakako nisu pomogle.) I Edija Marfija je zadesila zla sudba: istina, on nije propatio od podeljenosti ličnosti, ali – rekao bih da nisam usamljen u tom mišljenju – svako ko snimi baljezgariju kakva je Norbit, sigurno boluje od nekog oblika mračnoumlja. Alek Ginis je, pak, jedanput, a baš ću o toj prilici naškrabati koju, odigrao osam uloga. I ostao, kažu, mentalno sasvim zdrav.

Pre ovog filma, njegovog prvog za studio Ealing, imao je svega tri filmske uloge, od kojih je jedna bila toliko mala da mu ime nije ni ušlo u odjavnu špicu. Sledeća dva naslova u kojima se pojavio dali su mu vetar u leđa i bili su ostvarenje sna svakog prosečnog britanskog glumca – u pitanju su, naravno, adaptacije romana Čarlsa Dikensa, Oliver Twist i Great Expectations. Zato možda i nije toliko čudno to što je relativno neiskusnom glumcu podarena šansa da oživi čak osam likova u filmu Roberta Hejmera; ko god da je došao na ovu ideju, koliko god da su ga platili za to – bio je premalo plaćen.

Nežna srca i dijademe otvara scena u kojoj saznajemo da mladog Luja D’Askojna Macinija, vojvodu od Čalfonta, od pogubljenja deli jedna jedina noć. On je koristi da u zatvoru napiše svoje memoare, i kroz voiceover naraciju i flešbekove izloži svoj život gledaocima. Naime, njegova majka je potekla iz edvardijanske plemićke porodice D’Askojn, koja je se, kada se zaljubila u siromašnog operskog pevača, Italijana, i venčala njime – odrekla, ne priznavši ni muža ni bepče koje beše na putu. 

Otac je umro nedugo posle Lujevog rođenja, pa su on i majka bili osuđeni na besparicu, dok plavokrvci i dalje nisu hteli ni da čuju za njih. Luj je stasao za posao, te su se ponovo obratili njima – a pomoć im ni tada nije pružena. Kada mu je majka umrla, Luj im je poslao još jedno pismo, u želji da majčini posmrtni ostaci budu pohranjeni u kapeli dinastije D’Askojn, ali je aristokratska rodbina još jednom okrenula leđa. Tada i tamo, na tom, kako kaže, „odvratnom groblju u predgrađu“ na kome je pokopao majku, rešio je da se jednom osveti familiji koja se toliko puta ogrešila o njega.

Ipak, katalizator sprovođenja osvete bilo je njegovo saznanje da će devojka za kojom žudi od đačkih dana, Sibela, postati supruga drugog čoveka, i da bi, da je Luj sada vojvoda (a ne samo možda, u nekom budućem trenutku), priča bila sasvim drugačija. Tada on rešava da pobolje upozna D’Askojnove, infiltrira se u njihove živote, naplati im godine ignorisanja provedene u bedi i ponižavanju i sâm se pobliže primakne plemićkoj tituli – a tu stvari postaju krvave. (Mislim, ne zapravo krvave – imajmo u vidu godinu kada je film snimljen – ali, ono, kriminalne.)

Svakog od Macinijevih rođaka – a ima ih osam, sedam muškaraca i jedna dama – glumi upravo čovek koga sam pomenuo na početku teksta, veličanstveni gospodin Ginis. Prvobitno je trebalo da mu pripadnu samo četiri člana porodice D’Askojn, ali je zatražio svih osam nakon što se oduševio pročitavši prvu stranu scenarija. Nekako, ne znam kako, uspeo je da svakom od likova koje igra da drugačiju dušu, tako da uopšte ne deluju kao jedna osoba, već više ljudi koji liče jedni na druge. Posebno je dobar kao stari sveštenik, i pored toga što je u trenutku snimanja imao svega 34 godine; ta uloga je, prema nekim izvorima, i njemu bila najdraža.

Ginis je možda imao najviše rola i sa njima činio čuda, pa kritičari često zametnu ostale glumce, ali ni oni za njime nimalo ne zaostaju, pre svega Denis Prajs, koji tumači ulogu Luja. On je smiren, sofisticiran i daje svom Luju dopadljivost kakvu retko srećemo kod serijskih ubica sa velikog platna. Džoan Grinvud, glumica kojoj je poverena uloga Sibele, praktično pršti od putenosti, iako joj se ni u jednom trenutku ne vidi ni golo rame, ni frtalj frtalja dekoltea: i kada stoji posve daleko od Luja, ona maznim glasom i zavodljivim pogledom obigrava i obmotava se oko njega, u nameri da dobije ono što želi.

Scenario nas navodi da navijamo za Luja i pored toga što čini gnusna zlodela bez trunke kajanja. Verujem da je tako, pre svega, zato što gledalac posmatra događaje iz njegove vizure, pa mu je on automatski najprijemčiviji lik, iako mu moral nije jača strana. (To je, rekao bih, pojava slična našem simpatisanju Ričarda Trećeg, a totalne mržnje prema Jagu, iako su obojica, u suštini, negativci u svojim Šekspirovim tragedijama.) Drugo, njegov lik je dosta solidno izgrađen, a akcije su mu dobro motivisane. I treće – prokleto je zabavan! Kako mrzeti nekoga ko, bez promene tona, izgovori rečenicu kao što je „Tako je teško ubiti nekoga sa kim nisi u naročito prijateljskim odnosima“?

Možemo ovog ambicioznog ubicu tankom niti povezati sa Čaplinovim Gospodinom Verduom, koji je objavljen dve godine ranije. Obojica su bili filmske serijske ubice mnogo pre no što su takve njuške stale masovno naseljavati uratke sedme umetnosti. Ipak, iako je Anri Verdu stariji, iako su njegovi motivi manje sebični (jer ubija da bi porodici obezbedio i održao izvestan način života), i iako ga glumi čuveni ČČ, on nije uspeo da mi izazove takvu empatiju kao mladi angloitalijanski plemić. Zašto je to tako? Zato što su njegove žrtve žene, koje, pri tom, sem svoje karikirane iritantnosti nikakvu štetu nisu načinile, dok su D’Askojnovi, zbog svoje hirovitosti, iskvarili jednu dušu? Ne tvrdim, ali je moguće – jer da je Luj svoj vek proveo na imanju Čalfont, čitavog konflikta ne bi ni bilo.

Naslov je pozajmljen iz jednog stiha pesme Lady Clara Vere De Vere Alfreda Tenisona, dok je radnja blago zasnovana na romanu Israel Rank: The Autobiography of a Criminal Roja Hornimana, napisanom 1907. godine. Priča je drukčije ispričana na filmu – neki detalji iz romana su izostavljeni, kao što je dodirivanje deteta šarlahom zaraženom maramicom (!), ali je najveća promena činjenica da u romanu otac glavnog junaka nije Italijan, već Jevrejin. Scenaristi su ovom izmenom izbegli nepotrebni antisemitizam originala i otišli nekoliko koraka ka univerzalnosti.

Iako nema mnogo LOL momenata, ovo je jedna od zabavnijih komedija koje sam gledao u poslednje vreme. Humor je tipično britanski, nenapadan ali oštar, lišen bilo kakve forme slepstika, i neke šale nećete ni primetiti na prvo gledanje, što je uvek plus. Sve u svemu, Nežna srca i dijademe su klasik koji ne smete propustiti, zbog nezaboravnih aleka ginisa (komada osam), veoma dobrog scenarija, ali i činjenice da je ova komedija Ealing studija bila, u više aspekata, daleko ispred svog vremena.