DJANGO UNCHAINED (2012)

REŽIJA: Quentin Tarantino

ULOGE: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio, Samuel L. Jackson, Kerry Washington

Kad se malo osvrnem, ispadne da sam skoro trećinu svog života posvetio priželjkivanju da ovo čudo dobije oblik i izađe na svetlost dana. Godine 2004, pošto je završio Kill Bill, u javnosti se načela priča o namerama Kventina Tarantina da napiše scenario i režira jedan film o Drugom svetskom ratu, i jedan vestern. Prvu zamisao je obistinio pre tri i po godine, kada su Inglourious Basterds prekrojili istoriju i stali Fireru na rep. Za premijeru druge smo čekali gregorijanski Božić 2012. godine, i, kako to obično biva sa božićnim čudima – čekanje se isplatilo.

O filmu sam znao mnogo pojedinosti i pre no što se celuloid sa snimcima ohladio u montažerskoj sobi: pre svega, zato što sam na dnevnoj bazi grozničavo guglao novosti o njemu, a i zaprepastili biste se koliko je sam Kventin srdačan prema fanovima koji iskoče iz žbuna pred ulazom u njegovu vilu. (Avionska karta do Los Anđelesa je najbolji način da potrošite pare od bubrega prodatog na crnom tržištu.) I pored svega toga, pored svih sitnica od kojih sam, kako je vreme odmicalo, sklapao jednu veću sliku o ovom neo-kaubojcu, nisam razočaran nakon pogledanog filma; nikako! Štaviše, oduševljen sam, zabenavljen, i pokošen ponovnim otkrivanjem genijalnosti ovog reditelja koji stvara nečesto, ali valjano.

Polazna tačka u nastanku priče, barem kad je ime glavnog junaka (kog tumači Džejmi Foks, oskarovac za ulogu Reja Čarlsa u biografskoj drami Ray), jeste kultni italijanski vestern Django (1966), ali se skoro svaka sličnost tu i završava – jer ovaj naš Đango nije usamljeni špageti kauboj loše sinhronizovan na engleski, već crni rob koga iz lanaca oslobađa doktor King Šulc (SJAJNI Kristof Valc), Nemac, bivši zubar i umešni lovac na ucene u Americi pred Građanski rat (1858), jer bi mu on bio koristan u lociranju i istrebljenju bande braće Britl, za čije je glave raspisana basnoslovna nagrada. Naravno, on polazi sa njim, zajedno seju smrt među grešnicima, pa u jednom trenutku rešavaju da pođu tragom Đangove izgubljene dragane Brumhilde, i taj ih trag vodi do Kendilenda, imanja imućnog robovlasnika Kalvina Dž. Kendija (ODLIČNI Di Kaprio u nesvakidašnjem izdanju), kome je ona napokon prodata.

Pre svega, film izgleda. O, još kako izgleda! Prelepi pejzaži, svetlost-senka igrarije, prštanje boja (posebno crvene: čik pogodite zašto), i oko je prezadovoljno. Isto tako, da se primetiti da su i kostimografe sigurno momački dobro platili, iako je postojanje nekih odevnih detalja u to vreme, hm, diskutabilno, ali ne, samim tim, i manje kul.

Scene borbe su pune klasične tarantinovštine: tu su galoni i galoni krvi, zalutali meci i Vilhelm-vrištanje. Kao što je Kill Bill, kojim je QT odavao počast kinematografijama Dalekog Istoka, obilovao osmišljenim borilačkim sekvencama punim istočnjačke discipline i koreografije toliko zategnute da se o nju može odbiti petoparac, tako je i Django Unchained, ova oda vesternima (mada je u pitanju više Sinister South no Wild West), ispunjen anarhičnim pucnjavama i telesinama u teksasu zgrčenim na podu. Kontrast je veliki, da, ali popularni režiser uspeva da zauzda oba ta mentaliteta na jednako dobar način, koristeći se najviše znanjem koje je stekao u mladosti, radeći u video klubu i mahnito gutajući film za filmom.

Još od prve scene Uličnih pasa, mi znamo da je Tarantino-scenarista brbljivac jedan neopevani, i on se nikada nije naročito trudio da nas razuveri. To ne radi ni ovoga puta, i još jednom nam daruje dosta govorljiv uradak, obložen južnjačkim žargonom, ali, po svom običaju, ulazi i u classy elokvenciju, posebno u tekstu koji izgovara Valcov dr Šulc. Za razliku od filmova njegovih prethodnika u žanru, lakonaca Leonea i Korbučija, čiji junaci zbore pokretima (u skladu sa muzikom, kao u operi), a verbalno se izražavaju samo kad baš moraju, on odlično napisan scenario koristi kao dodatak muzici, jer Kendi i Šulc svoje dijaloge gotovo pevuše, koristeći se vešto melodijom i ritmikom.

Kad je reč o glumi – nemam reči. Svi su veoma uverljivi. Foks je solidan, možda i bolji nego u Reju, iako mu je izmakla nominacija za Oskara, Semjuel L. Džekson izvrstan u ulozi Stivena, glavnog sluge Kalvina Kendija, ali su glavne zvezde filma, kao što indirektno napomenuh ranije, Valc i Di Kaprio: tim redom. Obojica su se sjajno pokazali, zaista, i voleo bih da ih jednom vidim ponovo zajedno. Ima i cameo uloga, a najzanimljivije imaju, recimo, Franko Nero (prvi prvcati filmski Đango na ovome svetu) i sam Kventin Tarantino, sa nekim čudnim naglaskom, najverovatnije australijskim.

Muzika (obećavam, ovo je poslednja stavka!) je još jedan izuzetno dobar aspekat filma. Nekoliko dana pre gledanja poslušao sam saundtrek (koji se, kao i film, da naći tu i tamo, ako znaš gde da tražiš), i nisam bio naročito oduševljen. Pesma, dve, tri, par zaraznih melodija, ništa više; falilo mu je ona kuloća ranijih OST-a. Ipak, dok gledaš film i postavjaš pesme u kontekst, one ožive, olepšaju, procvetaju, i završiš repetirajući album povazdan.

Elem, to je to. Možda sam u par navrata bio pomalo subjektivan, ali znate šta vas čeka i šta vam je činiti. Ovaj veliki, dugoočekivani film ima mnogo toga da ponudi – dobru zabavu, napetost, pa i, kao u Inglourious Basterds, naplatu istorijskih dugova, a mana gotovo i da nema. (Dobro, ima trenutaka koji štrče, ali to dobar pripovedač brzo zataška, ili mu oprostimo, jer su omaške zanemarljive.)

Ostaje nam samo da se nadamo da za sledeći naslov nećemo morati da čekamo još tri godine.