Piše: Nenad J.
U vremenu kada je autor ovih redova bio
klinac krvavo-blatnjavih kolena, vizije
budućnosti su bile malo vedrije, uglavnom zato što smo zamišljali
flešgordonovske scenarije dok nam post-apokaliptične verzije nisu postale privlačne. No, kako smo kroz odrastanje došli u susret
sa Fallout serijalom, a potom i drugim, ne tako poznatim, biserima
kao što su A Boy and His Dog sa jedne strane, a
Romerova socijalna studija izvedena kroz trilogiju o živim mrtvacima, cela ideja post-apokalipse je postala zanimljivo igralište
i fascinacija izvesne nekolicine koja je umela da, uz pivo i meze,
provede sate i sate diskutujući o najboljim planovima i potezima koje bi,
kao preživeli, trebalo da povučemo kako bi u toj ulozi i ostali.
Naravno, jasno je da se
dosta ljudi poigravalo tim idejama, te smo, pored ozbiljnih
filmova/stripova/igara koje se u ovaj speicifičan podžanr uklapaju,
dobili i neka druga, zanimljiva viđenja. Ekspanzijom zombi
fascinacije među filmoklepcima pojavili su se odlični Shaun of the Dead i Zombieland koji su u naprasno prežvakani podžanr zombi
filmova uneli, svaki na svoj način, odličnu dozu humora i oživeli
ga u potpuno novom ruhu. No, ovde se nećemo baviti kadaveričnim
delima sedme umetnosti, već ćemo se okrenuti dvojcu apokaliptičnih
filmova (bez post prefiksa). Iz Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva
ovog leta stigla su nam dva, temom naizgled slična, a izvedbom
prilično različita filma: This is the End iz zemlje pruga i zvezda
i The World's End iz kolevke fišendčipsa.
