This Is The World's End: O apokalipsama i prijateljstvima

Piše: Nenad J.

U vremenu kada je autor ovih redova bio klinac krvavo-blatnjavih kolena, vizije budućnosti su bile malo vedrije, uglavnom zato što smo zamišljali flešgordonovske scenarije dok nam post-apokaliptične verzije nisu postale privlačne. No, kako smo kroz odrastanje došli u susret sa Fallout serijalom, a potom i drugim, ne tako poznatim, biserima kao što su A Boy and His Dog sa jedne strane, a Romerova socijalna studija izvedena kroz trilogiju o živim mrtvacima, cela ideja post-apokalipse je postala zanimljivo igralište i fascinacija izvesne nekolicine koja je umela da, uz pivo i meze, provede sate i sate diskutujući o najboljim planovima i potezima koje bi, kao preživeli, trebalo da povučemo kako bi u toj ulozi i ostali.

 

Naravno, jasno je da se dosta ljudi poigravalo tim idejama, te smo, pored ozbiljnih filmova/stripova/igara koje se u ovaj speicifičan podžanr uklapaju, dobili i neka druga, zanimljiva viđenja. Ekspanzijom zombi fascinacije među filmoklepcima pojavili su se odlični Shaun of the Dead i Zombieland koji su u naprasno prežvakani podžanr zombi filmova uneli, svaki na svoj način, odličnu dozu humora i oživeli ga u potpuno novom ruhu. No, ovde se nećemo baviti kadaveričnim delima sedme umetnosti, već ćemo se okrenuti dvojcu apokaliptičnih filmova (bez post prefiksa). Iz Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva ovog leta stigla su nam dva, temom naizgled slična, a izvedbom prilično različita filma: This is the End iz zemlje pruga i zvezda i The World's End iz kolevke fišendčipsa. 

 

DISKLEJMER: Pre nego što počnemo ozbiljnije uranjati u štivo, trebalo bi naglasiti da ovaj tekst ne pokušava da suprotstavi ove dve komedije jednu drugoj već naprosto da pokaže sličnosti i razlike, dobre i loše strane oba filma.

Dakle, šta je to što ova dva filma stavlja u isti koš? Iz naslova je već prilično jasno da se oba hvataju u koštac sa sličnom, apokaliptičnom temom i, kao što se dalo očekivati od ekipa koje su na njima radile, to čine na lagan i zabavan način. I u jednom i u drugom glavne uloge su posvećene glumcima koji su većini odavno poznati, i koji pripadaju, možemo tako reći, različitim školama filmske komedije. No, tu je sličnostima uglavnom kraj, a ključne razlike postaju vrlo očigledne već nakon prvih pogledanih scena.

Ako ste gledali Superbad ili Pinapple Express, humor koji će vas dočekati u This is the End će vam već biti poznat. Nakon otvaranja na losanđeleskom aerodromu, glavni likovi koje tumače Seth Rogen i Jay Baruchel odlaze u stan prvopomenutog kako bi započeli vikend ispunjen opojnim isparenjima, nezdravim obrocima, filmovima i video igrama. No, ono što je kvaka u celom filmu jeste da su dotični glumci, kao i ostatak ekipe, potpuno malkovičovani. Dakle, sve osobe koje ćete videti na ekranu/platnu igraju sebe. Odnosno, karikirane verzije sebe, kao što je u ovakvim pričama gotovo uvek slučaj.

Razvoj priče počinje kada se poročni dvojac uputi na žurku koju organizuje James Franco u svojoj novoj, megalomanskoj kući. Jay nije oduševljen idejom jer je došao da provede vikend sa svojim starim drugom, ali Seth pokušava da približi njega svojim novim prijateljima kako bi pomirio starog i novog sebe kroz taj čin, i to je ono što je glavni gonič razvoja (uslovno rečeno) cele fabule. Kada na žurku stignu, već sa vrata ćete primetiti plejadu poznatih likova među kojima su briljirali Michael Cera kao užasna, kokainom-i-prostaklucima-nafilovana verzija sebe (obećavam da nakon ovog filma više ništa loše neću reći o ovom čoveku), i EmmaWatson čijih nekoliko minuta slave dolazi u kasnijem delu filma. Bez odavanja previše detalja zapleta, dovoljno je reći da situacija počinje da se razvija nakon što nešto nalik na zemljotres potrese grad a vrlo čudne stvari počnu da se dešavaju oko glavnih likova. Tu, pored nekoliko zaista urnebesnih situacija, nastaju i problemi jer radnja počinje da se razvlači i luta u pravcu koji se meni lično nije previše dopao. Komičnih momenata ima sasvim dovoljno, podloga je ono što škripi.

Sa druge strane Atlantika, dešava se nešto slično, a opet prilično različito. Gary King (Simon Pegg), gotičar i lečeni zavisnik, čežnjiv za dobrim starim vremenima rešava da okupi ekipu pajtaša iz srednje škole (Frost, Freeman, Marsan, Considine) kako bi ponovo, dvadeset godina nakon prvog pokušaja, napali Zlatnu Milju, specifičan pub crawl koji će ih sprovesti kroz dvanaest pabova koje fiktivni Newton Haven krije u nedrima. Na kraju Milje čeka ih World's End i u njemu dvanaesta pinta piva, uzvišeni cilj koji kao mladići nisu uspeli dostići. Najpre skeptični i ne prepuni entuzijazma, četvorica od pet musketara uspevaju da se privole da krenu na ovaj epski kvest, u ime starih dana.

Kroz ovo putovanje, još jednom se pokazuje koliko su Pegg, Frost i ekipa fantastični glumci, sposobni da bez problema iznesu potpuno različite likove u svakom projektu kog se prihvate. I ovde imamo komediju koja se bavi prijateljstvima koja stoje na tankom ledu, i koja se stavljaju na probu kada se, u sred naizgled zabavne večeri, stvari potpuno zakomplikuju – na vrlo paranormalan način. Opet, nećemo dublje ulaziti u detalje kako ne bi pokvarili ugođaj svima koji film još uvek nisu pogledali, ali i ovde je u pitanju scenario koji je svakako već viđen, samo nikada obrađen na ovaj način. Završno poglavlje Blood and Ice Cream trilogije (prethode mu već spominjani zombie-flick Shaun of the Dead i konspiraciono-okultni Hot Fuzz, oba odlična – na vrlo uvrnut način), iako ostavlja čudan aftertejst nakon pomalo mlakog kraja, sa distance je zapravo odlična vožnja sa, za ovaj dvojac vrlo specifičnim humorom koji možda nije eksplozivno urnebesan ali ipak suptilno uspeva da zabavi i nasmeje kroz ceo film. Plus, u završnici se publici poklanja možda najbolja i najdirljivije iskrena apologija u ime čovečanstva koju je srebrno platno ikada podarilo publici.

Vizuelno, filmovi savršeno odgovaraju svojim temama. This is the End je prikladno zagušljiv i apokaliptičan onda kada je to potrebno, a pojedini animirani elementi će vam svakako zapasti za oko tokom završnih delova filma – opet, sve u skladu sa tongue-in-cheek humorom karakterističnom za ekipu koja je na filmu radila. The World's End, opet, odiše pravim britanskom pub crawl atmosferom i zadahom engleskih birtija, a uspeva i da zabavi prilično suludim efektima nakon što se plot twist otkrije, kao i da zadivi senzacionalnom koreografijom kafanskih tuča, do sada najboljom u celoj trilogiji. Istina, na momente se vidi jasno ubrzavanje scena koje su sporije snimljene, ali ni to nije dalo previše pokvariti utisak.

Muzika je još jedna stvar koju World's End velikodušno prosipa po gledaocima, nostalgično oživljavajući uspomene na vreme kada su Suede, Pulp, The Stone Roses i The Sisters of Mercy i još mnogo odličnih imena prašili sa radija. Saundtrek u This is the End je malo slabiji i nepoznatiji, čak do te mere da je bez podsećanja uz pomoć interneta bilo teško setiti se koje su se pesme tokom apokaliptične žurke uopšte mogle čuti. No, ipak i tu se mogu čuti imena kao što su Deftones i Cypress Hill, a jedan svima dobro poznat bend čak ima i Bollywood-stajl cameo na samom kraju filma.

Još jedna stvar koja je upala za oko kod World's Enda je to što je film apsolutni raj za trivia huntere. Pored skrivenih referenci na sve i svja, kao i u Shaun of the Dead, moguće je videti da film objašnjava i spojluje samog sebe ukoliko pažljivo pogledate i pritom znate šta tražite.

Na kraju, opet bez suprotstavljanja filmova jednog drugom, može se reći da oba nude zabavu na potpuno drugačije načine. Oba takođe nude pojedine razočaravajuće trenutke, ali u autorovom slučaju, ne dovoljno da bi ijedan nazvao slabim. Ljubitelji stonerskog žanra trebalo bi da uživaju u apokaliptičnoj žurci na Francovoj gajbi uz Rogena i ekipu, dok će fanovi krvi i sladoleda biti fino počašćeni, pa, zamenama za isti u obliku piva i tečnosti prosute iz otkinutih udova u društvu Pegga, Frosta i njihove škvadre. Do neke nove apokalipse, zavalite se udobno i zabavite se uz oba.