THE CABIN IN THE WOODS (2012)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Drew Goddard

ULOGE: Kristen Connolly, Chris Hemsworth, Anna Hutchison, Fran Kranz, Jesse Williams, Richard Jenkins, Bradley Whitford

            Horor je žanr koji je posebno teško pravilno ekranizovati. Komedije zavise od tajminga[1], drame od patosa[2], a horori od mešavine misterije i straha. Pretnja (bilo da je antagonista u obliku čudovišta, ubice ili (nat)prirodne pojave) mora biti kredibilna kao opasnost, što se postiže njenim postepenim otkrivanjem - diktiranjem tempa misterioznosti. Ako se se to uradi prerano - gubi se osećaj strepnje i želje publike da reši slučaj pre likova u filmu. Ako se to uradi suviše kasno - publici može da dosadi čitava premisa, pošto negativac mora da bude aktivan učesnik (prepreka) u fabuli, čija se ruka/kandža/pipak oseća kao stalno zloslutno prisustvo. Strah je ono što razlikuje takav zaplet od standardnog trilera ili akcionog filma.
Ne suspenzija, dobar triler i akcija to imaju u izobilju, ali je gledalac navikao da protagonisti tih filmova dožive (i, uglavnom, prežive) kraj i razreše tajnu/pobede zlikovca. Niko ne želi da gleda triler u kom zločin ostaje nerešen[3], niti horor gde (glavni) likovi nemaju nikakve šanse. Njihovo preživljavanje treba da ostane neizvesno do samog kraja.

Moderni horor je tip filma u kom je bilo kakvo odstupanje od osnovne formule jako retko, a inovativnost - skoro nepostojeća. Štancuju se jednostavno i na njih se posmatra slično kao i na niskobudžetne romantične komedije - imaju dovoljno ljubitelja da predstavljaju lak izvor sigurnog profita.

„The Cabin in the Woods“ je najoriginalniji horor koji je stagnirana američka kinematografija odavno izrodila. Svojevrsno ljubavno pismo i kritika, istovremena dekonstrukcija i rekonstrukcija, koji na vrlo pronicljiv način slavi, ismejava i poigrava oko svih klišea i konvencija horora. Nemoguće je pričati o njegovoj radnji, bez da se ista spoileruje[4], zato što ga krasi najređa vrsta scenarija - onaj gde svaki element smisleno povezuje celinu, tako da fraze i akcije koje se na početku čine besmislenim dobijaju na težini i značaju kako se priča postepeno odvija.[5] Čak i sam naslov - „Koliba u šumi“[6] služi da evocira asocijacije na neku vrstu horor proto-šablona: zabit, potpuno izolovana od ostatka sveta, mesto gde se može dogoditi bukvalno bilo šta, savršena lokacija za likove koji tu dolaze bez pređašnjeg znanja o opasnostima koje će ih zadesiti. Najimpresivnije od svega je sama količina referenci na apsolutno svaki mogući tip horora[7] koji se može zamisliti. Sve je tu, od sovjetskom radijacijom mutiranih oposuma iz '50-tih, preko (više podvrsta!) zombija, čudovišta inspirisanih klasičnim fobijama[8], transdimenzionalnih i transhumanističkih karakondžula, humanoidnih, antropomorfnih i potpuno amorfnih kreatura.

Nažalost, iako ima briljantan scenario, na svim ostalim poljima je suvi mediokritet. Režija je pedantna i neinspirisana, gluma, barem što se tiče mladih likova (Fran Kranc, pogotovo, neubedljiv je kao pot-head, a ni Kristen Konoli nije bog zna šta harizmatična[9]) jedva adekvatna, dok je sa estetske strane zanimljiv samo u kadrovima gde se pojavljuju čudovišta.

Film u kom se uživa na čisto cerebralnom nivou, interesantan je, pametan i dokaz da dobra ideja može da digne iz mrtvi... la[10] bilo koju premisu. Mnogobrojne tehničke omaške ga sprečavaju da postane pravi velikan, ali nema sumnje da mu se smeši svetla budućnost kao kultnom klasiku modernog horora. Svakako ga vredi odgledati makar jednom, čak i ako niste ljubitelj strave & užasa, zbog trenutaka kada mu se sve kockice najzad slože, koji je neizmerno zadovoljavajuće iskustvo. 

---

[1] Svako od nas sigurno zna barem jednu osobu koja je hodajući smehotres, čiji svaki fazon, bez obzira da li realno i nije baš duhovit - ispadne presmešan. To je zato što ta osoba, često potpuno intuitivno, oseća flow humora - kada šta reći, na koji način, kojim tonom, kakvu grimasu napraviti, sa kakvom propratnom gestikulacijom. To je srž tajminga, veština koja loše šale pretvara u urnebesne, čiji nedostatak čak i najbolji punchline pretvara u razočarani poj zrikavaca. Sposobnost koja je izgradila najveće majstore komedijaškog zanata - ljude koji nisu bili samo duhoviti, već i smešni.

[2] Pathos kao apel na emocije (reč iz koje je izvedena patetika), a ne kao betonski segment trotoara kojem glava teži posle previše klekovače.

[3] To bi bilo kao kada bi Šerlok na kraju slučaja saopštio: „Da, znam ko je to počinio. I kako. I zašto. Ali neću da vam kažem. Što? Eto tako.“

[4] Spoiler kao ovo, a ne kao ovo.

[5] Jedini filmovi koji mi trenutno padaju na pamet, a koji su to postigli do jednake mere su Oldboy i Hot Fuzz. 

[6] Jeste da ne zvuči tako zloćudno kao na engleskom, ali je svakako prijatnije za izgovor.

[7] Između ostalog i najbolju (i najistinitiju) parodiju na japanske horore ikada osmišljenu.

[8] Sveto trojstvo pauka, zmije i klovna.

[9] Odlična priča koju srozaju loši glumci, čest problem Joss Whedon-a.

[10] Heh, I'm so punny.