THINGS TO DO IN DENVER WHEN YOU'RE DEAD (1995)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Gary Fleder

ULOGE: Andy Garcia, Treat Williams, Christopher Walken, William Forsythe, Christopher Lloyd, Steve Buscemi, Gabrielle Anwar

-         Ej, konobar, može jedan „tarantino light“ za poneti?

I dečko donese Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav na srebrnoj tacni sa zvono-poklopcem, toplo nam, za sledeći put, preporučivši specijalitet kuće, Royale with cheese.

*****

            Za neke, mafijašenje je ventil: kraducka se i reketira da bi se sklonilo od privatnih problema, ili se snizio holesterol; ono, nešto mesto statina. Nekima, to je izvor adrenalina – krađa ih loži i ispunjava zadovoljstvom. Postoje, pak, i oni koji kriminal vide samo kao posao, izvor dobara, nužno zlo koje namiruje potrebe i donosi ’lebac na astal. Ako bih morao da Džimija „Sveca“ Tozniju svrstam u neku od ovih grupa, ne bih to umeo. Mada, verovatno bi najbliži bio ovima trećima, ali – ne smem da tvrdim, zaista.

            Vidite, Džimi je, kao što mu nadimak nagoveštava, dobra jedna duša, pravi poeta među propalicama, blagoglagoljivi bard među barabama; i verovatno je zato, zbog te svoje osobine, i odlučio da se povuče iz gangsteraja ušuškavši se u legalicu. Naime, našao je posao u firmi koja snima razmišljanja i savete moribunda, i onda ih, kada oni napuste ovu dimenziju stvarnosti, puštaju njihovim najbližima u trenucima dvoumice ili pada morala, kao neku vrstu bodrenja s one strane. A i na ljubavnom planu mu je krenulo: njegovu punu pažnju pridobija Dagni, devojka koju on lepim rečima i latino šarmom uvlači u svoj svet, i u koju se do ušiju zaljubljuje.

            No, nisu svi njegovi poznanici poštenjačine kao on – Čovek S Planom, kvadriplegičar sa problematičnim sinom, ali bitna nosina u biznisu, želi da baš Džimi, proveren baja, bude mozak operacije koja se mora sprovesti, i ne žali para da ga vrati u vanzakonje, jer je posao delikatan i zahteva hladnu glavu na čelu kolone. Svetac se isprva premišlja, jer mu se omilio pravednički život, ali na kraju prihvata i sakuplja šačicu bivših saboraca i starih prijatelja koji će mu pomoći da sprovedu Čovekov plan u delo. Nažalost, ispostaviće se da je najveća greška koju je u životu načinio bilo to što se pri sastavljanju ekipe više vodio lepim sećanjima i drugarskom povezanošću, nego željom da se taj posao izvede valjano i efikasno – zbog čega će svaki od članova ekipe pretrpeti izvesne posledice.

        Ako vam potanko opišem Svečeve ortake ili neprijatelje, mogao bih da vam pokvarim užitak. Stoga ću se truditi da ne detaljišem, i pomenuti da se taj trapavi tim sastoji od leproznog kinooperatera, pritajenog koprofila sa lošom kontrolom besa, jednog porodičnog čoveka i jednog Afroamerikanca. Glumačka ekipa je sjajna, toliko da prosto nije jasno zašto ovaj film nije dobio više gledalačkih glavoklima.

       Prvo, Endi Garsija je genijalan kao eks-mafijaš i sanjar Džimi; šteta što tog čoveka ne viđamo češće i u bitnijim projektima. Trit Vilijams (Berger iz Kose) odlično igra živčanog bivšeg robijaša koji, iz predostrožnosti, u mrtvačnici boksuje bivša ljudska telesa, da bi izbegao da to uradi živim ljudima. Zanimljiv način kompenzacije, složićete se. Dalje, ovaj film nam pomaže da saznamo da Kristofer Voken ne mora da stoji na sopstvenim nonama da bi izgledao opako: to što je prikovan za stolicu i kreće se duvajući u cevčicu, nimalo ne utiče na njegovu moć. (Štaviše, uspeo je da deluje pretećije i zlobnije no inače, a to mnogo govori o stepenu njegove kuloće.) I, na kraju, tu je Stiv Bušemi kao lakonski Gospodin Pssst, o kome vam neću reći apsolutno ništa.

       Scenario? Hm... Pa, kao život – ako je verovati Bajagi: nekad je siv, nekad žut. Prvo oduva i oduševi, pa podbaci i razočara. Likovi imaju interni sleng, neki su dijalozi veoma zabavni, puni života, ali ih naruže povremene besmislene replike i nepotrebne psovke, tako da su utisci pomešani – sa pretežno povoljnim ocenama, doduše. Svež je, podseća na neke klasične noar-gangsterske uratke, a meni je posebno prirastao srcu zbog toga što su neke rečenice toliko nerealne, i imaju minimum verovatnoće da ih neko izrekne u živom razgovoru, da to, u stvari, podrazumeva da se radnja filma odvija u nekom posebnom, izmišljenom univerzumu, mnogo stilizovanijem od ovog našeg. (A to je vrlo dobra stvar.)

Things to Do in Denver When You’re Dead je svestan svojih propusta i mestimično razbacanih kamenja spoticanja, i ne stidi se da, kroz scenario i dijaloge likova, to i iskaže i podvuče. To, naravno, ne znači da pomenuti propusti ne postoje, već da je scenarista Skot Rozenberg (Beautiful Girls) time pokušao da ublaži njihovo dejstvo. Što se mene tiče, on je i uspeo: likovi su interesantni (istina, poneki su dvodimenzionalni i nedovoljno razrađeni), scenario, iako prošaran felerima, ima tu tarantinovsko-ričijevsku aromu, dok je ekipa glumaca sklopljena od omiljenih i prilično sposobnih lica. Nije klasik, ali prolazi.