ELLING (2001)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Petter Næss

ULOGE: Per Christian Ellefsen, Sven Nordin, Marit Pia Jacobsen, Jørgen Langhelle, Per Christensen.

Jedan drug (da ga ne imenujemo sada, osetljiv je na potezanje njegovog imena po internetu, a i otkad je diplomirao insistira da ga svi oslovljavamo sa „Profesore“, pa me smara pisanje njegovog punog imena + titule) me je pre par nedelja pitao da li bi možda, kojim slučajem, želeo da idem da gledam neki norveški film sa njim na Danima Norveškog FilmaTM.

            „Pa,“ - rekoh - „nem’ pojma, koliko za upad?“

            „Dž.“

            „Uh, to mi omiljena cena.“

            I, pošto smo se dogovorili kako ćemo se obući (da se ne ponovi fešn fijasko sa koncerta Zvonka Bogdana 2009-e, kada se on pojavio u „Sloboda Šešelju!“ (sa sve 5-o-krakom, 4S (ili je to C, pošto ovo pišem na latinici?), dvoglavim orlom sa Teslinim transformatorima i Sv. Savom koji diže 2x po 3 prsta u pozadini), a ja u „Sloboda Šešelju“ (gde se Šašavi Šeša vatači sa Slobodom Mićalović) majici), odigrali kamen-index-makaze da vidimo ko će povući alarm za požar ako film bude bio dosadan i poneli pljosku domaće krdžovače, bili smo spremni za svaku moguću eventualnost.

            Sem da film ispadne dobar. I više od toga.

           Elling je retko ostvarenje - realističan feel good film, posle kog se osećate pročišćeno, a ne comfortably numb, što je češt slučaj sa njima (i zbog toga je bolji od, npr, Slumdog Millionare-a, koji je, iako dobar, na kraju ipak samo naivna bajka), koji, pritom, prevazilazi žanrovske konvencije, pa, iako se na početku čini da je komedija, ubrzo postaje jasno da je u stvari reč o toploj, iskrenoj drami. Drugim rečima, da je film o životu, za koji svi znamo da bi žanrovski najverovatnije potpao pod dramatičnu komediju ili komičnu dramu (što ponajviše zavisi od toga da li ste glass half empty ili glass half full osoba), sa NC-17 rejtingom i izraženim elementima pornića, ako imate sreće (parafrazirana misao legendarnog Alan Mura. Ne verujem da će mu smetati, anarhista je. I hipik. Oni ne tuže).

            Film prati dvojicu sredovečnih likova koji su, posle 2 godine provedenih u mentalnoj instituciji, pušteni kako bi se privikli na normalan, produktivan način života. Eling, koji pati od autizma, anskioznosti, agorafobije i još sijaset manjih neurotičnih poremećaja, i Kjel Bjarn (valjda se tako piše, ko će ga znati, u filmu je zvučalo kao Kjal Bjurnen, sa par progutanih samoglasnika), blago mentalno zaostali gorostas koji ima samo 2 životna cilja: jesti (mnogo) i izgubiti nevinost. Norveška vlada im je, da im taj period privikavanja olakša, ustupila stan i određenu mesečnu socijalnu pomoć. Mogao bi sada da spomenem našu vladu, ali ne volim očigledni, lak humor. Nijedan nije opasan po sebe ili svoju okolinu, ali ne znaju (tačnije rečeno - nemaju iskustva sa tim) kako ljudi treba da se ophode u mnogim situacijama i najosnovnije stvari kao što su odlazak u radnju ili javljanje na telefon im predstavljaju problem, pa im je zbog toga dodeljen socijalni radnik, koji ih gura (ili najčešće - tera) da izlaze iz stana i socijalizuju se.

            Ubrzo (pa... nakon par meseci, ali brzo mereno njihovim tempom) sreću matorog ucveljenog pesnika, njihovog prvog prijatelja, i komšinicu, single-soon-to-be-MILF-aru i obligatory love interest.

            Da, znam, ne zvuči posebno originalno (sem toga što su mentalni pacijenti) i zanimljivo, priča, u svojoj biti, viđena mnogo puta. Ali upravo u tome i jeste deo njegovog šarma, što, i pored toga što znamo da će se neke stvari desiti zato što su toliko očigledne, film ipak uspeva da nas iznenadi načinom na koji se one dogode. To radi sa stilom, šmekom koji je nekada krasio naše filmove i mnoge škole evropske kinematografije. Poseduje možda najbitniji element dobrog filma - priču koja nešto znači, koja je fokusirana, koja zna gde ide i šta pokušava da nam prenese. I odličnu glumu, pride.

            Ali, verovatno najlepša stvar u celom filmu je način na koji se njegova radnja odmotava, kako leti sa scene na scenu sa toliko čistog pozitivizma, nade i skoro dečije nepatvorene radosti u malim, većini nebitnim, stvarima.

           

            Njegova poruka je dirljiva i, mnogo važnije, istinita - da, ako želiš da budeš ostvareno ljudsko biće, moraš da kreneš od univerzalnih čežnji koje, nažalost, toliko često uzimamo zdravo za gotovo: da imaš prijatelje, da se baviš nečim što te ispunjava i da imaš nekoga koga voliš. Ili, ako ne baš voliš, onda barem sa kime opštiš.

            Sve u svemu - divan film, koji je skoro univerzalno pogodan za bilo koju situaciju: za gledanje sa porodicom (da roditelji vide da ne gledate samo Montevideo, domaću ligu (što mu dođe na isto) i Funny Cat Videos YouTube kanal), sa devojkom (da, pretpostavljamo da ovaj blog čitaju samo muškarci. Šovinizam FTW!), ili drugarima (ako nisu suviše odvaljeni da od filma traže samo akciju, cike i cice... ili prirodno takvi) i da, kada se završi, budu zadovoljni i zahvalni što su svoje vreme utrošili na njega.