HOT FUZZ (2007)

REŽIJA: Edgar Wright

ULOGE: Simon Pegg, Nick Frost, Jim Broadbent

Drevni disk sa ovim filmom je pre par večeri, četiri godine nakon svog nastanka, nekim nebeskim šafl modom završio u mome čitaču. Pomenuo sam, u jednom od svojih ranijih tekstova, da imam bolesnu osobinu da odlažem filmove, da ih skladištim i katalogiziram u podsvesti po žanru, atmosferi i kvalitetu (naravno, na osnovu ono malo ili mnogo stvari koje već imam o njemu), a onda, kada oblik filma bez guranja upadne u kalup mog raspoloženja, da sa njega obrišem prašinu, pogledam ga i o njemu napišem krajnje nekompetentnu recenziju. Pa, ovog puta nije bilo tako (recenzija je i dalje nekompetentna, doduše) – Hot Fuzz mi se, kao i mnoge druge lepe stvari u životu, naprosto desio, bez predumišljaja i predigre, a ja, nakon 120 minuta akcije, apsurda i totalnog ludila, nisam znao zašto su mi bile potrebne godine da bacim ovo na užu listu za gledanje.

Kao prvo, moram reći – Sajmone Peže, dobar si, veoma dobar. (Kao u onim Tjub klipovima, kada, nemam pojma, neki audio-entuzijasta zadojen Muzičkim toboganom kao klinja,  preklinje Želimira i Višnju da mu se jave, ne bi li snimili neki rokabili kolabo u kabrioletima; oprostite zbog vratolomne aliteracije.) Dobar si, zato što ti je nastup zabavan, zato što si i koscenarista ovog filma koji me je nejednom zasmejao, i, na kraju, zato što Shaun of the Dead. (Rečenica je ispravna, jer pomenuti film krivi prostornovremenski kontinuum i sintaksička pravila.)

Sad kad smo to raščistili, da se bacimo na radnju. Peg je Nikolas Ejndžel, londonski policajac sa vanrednim rezultatima u karijeri, dečko u usponu koji neočekivano dobija prekomandu iz velegrada u seoce Sandford. Eto, to je prvih petnaestak minuta, manje-više. Ali, to nisu običnih petnaest minuta. Sećate li se multiorgazmije koju ste osetili gledajući po prvi put spot za Liberian Girl, i svih onih „jao!“ i „vid' njega“ ili „i on je tu?“ koje ste nekontrolisano ispuštali, shvativši da je Džekson u svoj video pozvao bitniji deo tadašnjeg Holivuda? Pa, može se reći da je ovde selebriti-faktor malo tanji, ali je i dalje odlično. Neću kvariti ugođaj, jer mislim da je to jedan od mnogih aduta koje Hot Fuzz nudi – samo ću pomenuti da će poznavaoci britanske komičarske scene, kao i ljubitelji filma uopšte, veoma uživati prepoznajući draga lica. (I dati nagoveštaje za nekoliko njih – hobit, Bond, Tristram Šendi. Plus, sve i da obratite punu pažnju na likove Džanin i Božić Bate, verujem da nećete znati o kome se radi. Ždraknite spisak ekipe na imdb-u, iznenadićete se.)

Narednik Ejndžel provodi svoje ruralne dane u upoznavanju sa meštanima i obavljanju ne baš hiperuzbudljivih i preterano ozbiljnih akcija (poput lovljenja odbeglog labuda) koje, zbog, kako se čini, mirne prirode sela, predstavljaju jedini posao tamošnjih čuvara reda. Sve dok se jedne noći ne počnu nizati nerasvetljena ubistva – Ejndžel, uz pomoć Denija (glumi ga Nik Frost, Pegov drugar iz nekolicine filmova), sina lokalnog šefa policije, pokušava da rasplete to klupko zločina, ali svaki trag vodi u ćorsokak. Hoće li luckasti tandem uspeti da svuče plašt sa vinovnika ovih zločina pre no što u Sandford stignu članovi žirija za izbor Sela godine?

Ova nesvakidašnja parodija „policijskih“ i buddy-buddy detektivskih filmova, ali i serija poput Midsomer Murders – nije tek obična komedija. Univerzalno je dopadljiva, u njoj podjednako uživa i staro i mlado, i muško i žensko. Ovo ostvarenje, poput Shaun of the Dead, uspeva da nadvisi svoje parodiranje žanra i da postane čak i njegov sasvim prihvatljivi predstavnik, možda u malo šašavijem ruhu, ali i dalje predstavnik; a ja, eto, lično mislim da je Hot Fuzz, štaviše, i bolji i kompletniji film od te zombi-komedije iz 2004. godine. Sve zamerke koje imam mogu donekle i da opravdam – režija, iako mahom dobra, u određenom trenutku iziritira kratkim rezovima i klous-apovima (što je, razumem, opet ismevanje žanrovskih klišea); ima previše likova, od kojih su neki dosta nezapamtljivi (i to shvatam – potrebno je da shvatimo širinu seoske zajednice); i, na kraju, nije mi jasno zašto su bili potrebni svi oni vizuelni prikazi tela nad kojima su počinjeni zločini, sva ona krv i tako to – verovatno je opet neka vrsta sprdnje u pitanju, samo što se bez toga apsolutno moglo živeti.

Možda ne donosi ništa preterano novo u kategoriji filma uopšte, ali predstavlja pravo osveženje u kategoriji komedije, o potkategoriji parodije da i ne govorimo. Ako zažmurimo na neke manje propuste, Hot Fuzz će nas neobično zabaviti, a, s obzirom na to da je pun detalja, postoji dobra šansa da smo nakon prvog gledanja nešto propustili, te ćemo mu se vraćati i u budućnosti. Po meni, savršen izbor za kišno i mračno nedeljno popodne.