PIŠE:
Darko Jovanov
REŽIJA: Henry Koster
Pooka: protejsko stvorenje iz irskog
folklora, najčešće dobre ćudi, ali sa povremenim izletima u nestašluk, koje se
ukazuje „tu i tamo, s vremena na vreme, ovome ili onome“ (iako veza sa
engleskom rečju puck – ljubitelji
Šekspira su se sad malo naježili i zaiskrili očima, jasno, Robin Gudfelou prvo
pada na pamet – nije potvrđena, očigledne
su izvesne sličnosti između ova dva imaginarna bića). Elvud P. Daud (tumači ga
Stjuart), protagonista ovog filma, kao i pozorišnog komada na kome je zasnovan,
ima prijatelja, Harvija iz naslova, koji je upravo to – puka, u obliku zeca
visokog gotovo dva metra, koga samo on vidi.
Elvud
je ljubitelj pića (namerno neću reći „alkoholičar“,
jer on to svakako nije), živi u nekom svom svetu i, otkako mu je majka umrla,
dane mahom provodi u barovima, gde lagano cirka i upoznaje ljude sa svojim neobičnim
prijateljem. Ta osobina smeta njegovoj sestri Viti (Džozefin Hal, izglumila je
ovde sebi Oskara za sporednu žensku ulogu), koja se, u pratnji svoje ćerke
usedelice, uselila u Elvudovu kuću koju mu je u amanet ostavila majka, za koju
je bio veoma vezan. Vita želi da svoju naslednicu ugura u visoko društvo, gde
će naći dobrog i bogatog muža, ali je u tome sprečava Elvudova šašavost, jer
njome plaši sugrađane, pa rešava da ga smesti u instituciju koja, po njoj,
odgovara njegovom mentalnom stanju, i tamo nastaje komedija zabune.
Ja, evo, otvoreno priznajem: obožavam Džimija
Stjuarta. Kao filmskog čoveka, kao čoveka uopšte, i kao istaknutog pilota u Drugom svetskom ratu.
Pored toga što je jedan od mojih pet omiljenih glumaca (možda bih jednom mogao
sastaviti kakav tekst sa tom tematikom), do juče je, na mojoj listi od 50
najboljih filmova koje pogledah, bio zastupljen sa čak tri naslova (It’s A Wonderful Life, Mr. Smith Goes To Washington i Vertigo), a sada je i Harvey uleteo na taj spisak. Istina,
sada je na donjoj polovini, ali preti da se popne u top 25. Onaj njegov govor u
uličici iza kafane, sa polovine filma – prelepo, zaista. Naprosto je
fantastičan. I prateća trupa je dosta dobra, odlična, štaviše – od Vite, preko
doktora Sandersona, do sanatorijumskog radnika Vilsona, koga igra Jesse White,
koji ponavlja ulogu koju je tumačio u brodvejskoj verziji. Gluma je savremenija no što bi se očekivalo - glumatanja i teatralnost su relativno retki.
U
pitanju je jedan divan i topao i dobronameran film; naoko jednostavan, ali
slojevit. Elvud i Harvi umnogome dotiču živote ljudi sa kojima dolaze u
kontakt, ostavljajući, svojom neposrednošću i dobrotom ("In this world, Elwood, you must be oh so
smart or oh so pleasant", kao što je govorila njegova pokojna majka), neizbrisiv trag na njihovim dušama.
Sama pojava Harvija se može posmatrati iz više
aspekata: možemo, kao doktor Sanderson, Elvudovo stanje ispitati sa gledišta
psihologije; možemo, takođe, ceo film posmatrati kroz prizmu alkoholizma, iako
bismo tako mnogo toga izgubili; mogli bismo zamisliti da je Meri Čejs, autorka
komada i scenarija, poželela da u svoje delo inkorporira i poneku Sant-Egziperijevu
ideju; na kraju krajeva, možda bismo i najbliži istini bili ako bismo prihvatili
da puka, ta shapeshifting šmizla, zaista postoji.
Uostalom – pogledajte, pa odlučite sami: ovo
izuzetno ostvarenje svakako ima moj dvopalac nagore.
Sad, znam – možda deluje pomalo naivno po današnjim
standardima, ali ako moram da biram između, sa jedne strane, kamiona koji se
pretvaraju u robote (ili beše obrnuto...?), svetlucavih vampira i animiranih
veverica predoziranih helijumom, i, sa druge, ogromnog nevidljivog zeca – nemojte me pitati dvaput: biram
puku Harvija, bez oklevanja.
Нема коментара:
Постави коментар