петак, 23. новембар 2012.

HARVEY (1950)



PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Henry Koster



            Pooka: protejsko stvorenje iz irskog folklora, najčešće dobre ćudi, ali sa povremenim izletima u nestašluk, koje se ukazuje „tu i tamo, s vremena na vreme, ovome ili onome“ (iako veza sa engleskom rečju puck – ljubitelji Šekspira su se sad malo naježili i zaiskrili očima, jasno, Robin Gudfelou prvo pada na pamet – nije potvrđena, očigledne su izvesne sličnosti između ova dva imaginarna bića). Elvud P. Daud (tumači ga Stjuart), protagonista ovog filma, kao i pozorišnog komada na kome je zasnovan, ima prijatelja, Harvija iz naslova, koji je upravo to – puka, u obliku zeca visokog gotovo dva metra, koga samo on vidi.

            Elvud je ljubitelj pića (namerno neću reći „alkoholičar“, jer on to svakako nije), živi u nekom svom svetu i, otkako mu je majka umrla, dane mahom provodi u barovima, gde lagano cirka i upoznaje ljude sa svojim neobičnim prijateljem. Ta osobina smeta njegovoj sestri Viti (Džozefin Hal, izglumila je ovde sebi Oskara za sporednu žensku ulogu), koja se, u pratnji svoje ćerke usedelice, uselila u Elvudovu kuću koju mu je u amanet ostavila majka, za koju je bio veoma vezan. Vita želi da svoju naslednicu ugura u visoko društvo, gde će naći dobrog i bogatog muža, ali je u tome sprečava Elvudova šašavost, jer njome plaši sugrađane, pa rešava da ga smesti u instituciju koja, po njoj, odgovara njegovom mentalnom stanju, i tamo nastaje komedija zabune.

             Ja, evo, otvoreno priznajem: obožavam Džimija Stjuarta. Kao filmskog čoveka, kao čoveka uopšte, i kao istaknutog pilota u Drugom svetskom ratu. Pored toga što je jedan od mojih pet omiljenih glumaca (možda bih jednom mogao sastaviti kakav tekst sa tom tematikom), do juče je, na mojoj listi od 50 najboljih filmova koje pogledah, bio zastupljen sa čak tri naslova (It’s A Wonderful Life, Mr. Smith Goes To Washington i Vertigo), a sada je i Harvey uleteo na taj spisak. Istina, sada je na donjoj polovini, ali preti da se popne u top 25. Onaj njegov govor u uličici iza kafane, sa polovine filma – prelepo, zaista. Naprosto je fantastičan. I prateća trupa je dosta dobra, odlična, štaviše – od Vite, preko doktora Sandersona, do sanatorijumskog radnika Vilsona, koga igra Jesse White, koji ponavlja ulogu koju je tumačio u brodvejskoj verziji. Gluma je savremenija no što bi se očekivalo - glumatanja i teatralnost su relativno retki.

            U pitanju je jedan divan i topao i dobronameran film; naoko jednostavan, ali slojevit. Elvud i Harvi umnogome dotiču živote ljudi sa kojima dolaze u kontakt, ostavljajući, svojom neposrednošću i dobrotom ("In this world, Elwood, you must be oh so smart or oh so pleasant", kao što je govorila njegova pokojna majka), neizbrisiv trag na njihovim dušama.

      Sama pojava Harvija se može posmatrati iz više aspekata: možemo, kao doktor Sanderson, Elvudovo stanje ispitati sa gledišta psihologije; možemo, takođe, ceo film posmatrati kroz prizmu alkoholizma, iako bismo tako mnogo toga izgubili; mogli bismo zamisliti da je Meri Čejs, autorka komada i scenarija, poželela da u svoje delo inkorporira i poneku Sant-Egziperijevu ideju; na kraju krajeva, možda bismo i najbliži istini bili ako bismo prihvatili da puka, ta shapeshifting šmizla, zaista postoji.

     Uostalom – pogledajte, pa odlučite sami: ovo izuzetno ostvarenje svakako ima moj dvopalac nagore.

     Sad, znam – možda deluje pomalo naivno po današnjim standardima, ali ako moram da biram između, sa jedne strane, kamiona koji se pretvaraju u robote (ili beše obrnuto...?), svetlucavih vampira i animiranih veverica predoziranih helijumom, i, sa druge, ogromnog nevidljivog zeca – nemojte me pitati dvaput: biram puku Harvija, bez oklevanja.



Нема коментара:

Постави коментар