LILIES OF THE FIELD (1963)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Ralph Nelson

ULOGE: Sidney Poitier, Lilia Skala, Stanley Adams, Dan Frazer, Ralph Nelson

Nakon što su kraj pedesetih i početak šezdesetih godina prošlog veka doneli sedmoj umetnosti određenu dozu liberalizacije, tamnoputi likovi u holivudskim filmovima su počeli igrati značajnije uloge no ranije. Ti projekti su i tada bili više „istraživačkog“ karaktera, pošto su, za promenu, prvi put pripadnici crne rase bili junaci, delajući neovisno od belaca, ali se u njima i dalje osećao težak, ustajao zadah poremećenog robovlasničkog poretka i rasne nejednakosti koja je dugo okivala Sjedinjene Države.

Netrpeljivost među rasama simbolično je opisana u filmu The Defiant Ones (1958), u kome jedan beli i jedan crni zatvorenik beže iz zatvora vezani lancima; primorani su na saradnju, ali im međusobni prezir odvlači pažnju i umanjuje šanse za konačno izbavljenje. A Patch of Blue (1965), zatim, donosi priču o slepoj belkinji koja se zaljubljuje u čoveka tamne puti, ne znajući hromatske pojedinosti osobe ka kojoj je uperena njena naklonost. A godina 1967. je donela čak dva kultna naslova obojena rasnom tematikom – Guess Who’s Coming to Dinner, o međurasnoj ljubavi i odjeku koji ona ima u jednoj beloj porodici, i In the Heat of the Night, koji nas uvodi u mračni svet kriminala jednog južnjačkog gradića. Znate li šta je zajedničko svim ovim filmovima, sem tog kontrasta koji mori naše društvo već vekovima? Dve reči: Sidni Poatje. 

Upravo taj čova, prvi Afro-Amerikanac koji je pokupio „oskara“ za glavnu mušku ulogu, glumi i u ovom filmu, uz pomoć kojeg je i uspeo da se domogne te prestižne nagrade. On je dobroćudni Homer Smit, putujući trudbenik, koga je manji automobilski feler nagnao da svrne na imanje kraj puta. Na tom skromnom posedu šefuje pet sestara jednog katoličkog reda, sve poreklom iz zemalja Sila Osovine, a najvrhovnija od njih (jedan narod, jedna država, jedna glavna časna sestra fazon), živčana ženica po imenu Marija, smatra da je to znak od Boga, i primorava ga da ostane i radi malko za njih. On pristaje, misleći da su najveći problemi koje one imaju – bušan krov i loše dignuta ograda, ali ubrzo shvata da se prevario, jer Marija ima druge stvari na umu: narodu u tom pustinjastom delu Arizone je potrebna kapelica, i Homer će im je podići, zato što je on, eto, uslišenje njihovih molitvi.

Sad, ako vam ovo zvuči poznato i umeli biste da povučete paralele sa nekim prelinkolnovskim istorijskim običajima – niste jedini. Da zlo bude veće, sestra Marija je Nemica (prebegla sa komunističke strane Zida u peščanu nedođiju na Jugu SAD-a), i zahteva od njega da šljaka gotovo besplatno, a Homer sam uporno podvlači činjenicu da je slobodan: da nije ničiji rob. Ali tu se svaka sličnost sa takvim stvarima završava, a film – inače, rađen po istoimenom romanu Vilijama Bareta – kao da nikada u potpunosti ne obraća pažnju na to, ne postaje svestan tog problema. Monahinje su žene koje čekaju čudo, a Homer je medijator između njih i Boga, sprovoditelj tog čuda. Rasizam, dakle, ovde nije glavna tema. I kada uči sestre novim rečima engleskog jezika i dotakne se prideva crno, on prvo pokaže ringlu na šporetu, pa tek onda svoju kožu. Dalje, kada mu se gazda lokalne građevinske firme (igra ga Ralf Nelson, režiser filma) obrati sa boy, on mu uzvrati istom merom, ali ne kao pripadnik ove ili one rase, iako je to dosta dugo bio način obraćanja belaca tamnoputim ljudima – već kao čovek koji ne trpi bilo kakvo poniženje: njihov sukob ni u jednom trenutku ne prerasta u konflikt baziran na boji kože.

Poatjeova gluma, ovenčana mnogim nagradama, prilično je opuštena, i deluje kao da su određeni delovi smišljeni na licu mesta, mimo datog teksta. Čovek stvarno izgleda kao da se dobro zabavio na snimanju; činjenica da se odrekao parčeta svoje plate govori o tome da mu je i scenario očigledno prijao. Lilija Skala je solidno odigrala kao master-monahinja Marija, dok su njene četiri koleginice uglavnom delale kao jedno biće (smejući se ili vičući uglas nasumično odabrane reči), a od ostalih, manje bitnih likova, posebno se ističu Stenli Adams kao meksički vlasnik restorana, i Den Frejzer, večito nacvrcani irski sveštenik.
Dugo nakon što pogasite svetla i počupkate kokice iz procepa fotelje, po glavi će vam se vrzmati zarazna muzička tema. Mali, prijatan, nepretenciozan film pun optimizma, sa gotovo nepostojećom pričom i radnjom, i bez pravog negativca, Lilies of the Field ima snagu da izmami pokoji osmeh i ulepša veče. To je priča o istrajnosti, o čovečnosti i veri; a rase, kao i religije se, za divno čudo, retko hvata. (Mada tvrdokorni ateisti verovatno neće svrstati ovo u štivo kome se stalno vraćaju.) Nije savršen, u nekim je aspektima daleko od toga, ali nosi sve šanse da vam ostane u lepom sećanju, kao vrlo dobar dizač raspoloženja i rastvarač kojekakvih cigletina iz grudi.