NORTH BY NORTHWEST (1959)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Alfred Hitchcock

ULOGE: Cary Grant, Eva Marie Saint, James Mason

            Awww, shucks! Old? Me? Why, I'll be darned! – mora da je pomislio Džimi Stjuart, kada je Hičkok, mesto njega, izabrao Kerija Granta za nosioca svog novog filma. Naime, legendarni reditelj je često birao Stjuarta za tumača protagoniste svojih filmova, i ta je saradnja nejednom urodila plodom. Ali, kada je Vertigo prošao loše na bioskopskim blagajnama, Britanac se zamislio i zaključio da je gospodin Stjuart, tada pedesetogodišnjak, zbog svog „staračkog“ izgleda glavni krivac za neuspeh tog filma da donese visoku zaradu, pa je za svoj sledeći projekat, priču o običnom čoveku za kog inostrani špijuni veruju da je agent vlade Sjedinjenih Država, odabrao gospodina Kerija Granta, još jednu facu iz Holivuda četrdesetih godina, a koji je – ah, ironije! – četiri godine stariji od Džimija.

            Rodžer Tornhil je sasvim običan tip, momak iz marketinškog sektora, dvaput razveden i posve vezan za majku. Njegov se život iz korena menja kada ga dve sumnjive njuške odvode kod svog gazde, koji je ubeđen da u šaci ima veoma važnog agenta vlade S.A.D. Ovi otmičari pokušavaju da ga ubiju, trudeći se, pri tom, da to deluje kao nesrećan slučaj, ali se on oslobađa i beži, u nameri da rasvetli seriju čudnih događaja koji su ga zadesili za kratko vreme. Bežeći po čitavoj Severnoj Americi, on nailazi na tipično hičkokijansku plavu lepoticu Iv Kendal, koja mu pomaže i sa kojom provodi jednu vrelu noć. Ali, da li je ona u potpunosti čista? Je li na njegovoj strani, uopšte? Hoće li Tornhil uspeti da izvede negativce pred lice pravde? Neću vam odgovoriti ni na jedno od ovih pitanja. Najbolje bi bilo da sami pogledate.

            Moram da priznam da sam bio skeptičan u početku. Cenim Granta, ali ga nisam gledao u mnogo „ozbiljnih“ filmova, pa nisam mogao znati koliko dobro će se snaći, i u prvih nekoliko minuta sam, treba reći, zaista priželjkivao da glupi Alfred nije bio toliko tvrdoglav u izboru, bio mi je antipatičan i činilo mi se čak i da mu je glas sinhronizovan. Malo kasnije, kad sam se navikao, shvatio sam da je uloga kao krojena za njega; Keri Grant Rodžeru Tornhilu daje dozu života koju Stjuart nikada i nikako, i pored sve genijalnosti, šarma i umešnosti u glumi, ne bi mogao podariti. Jer Tornhil nije naivko, nije dobrodušni šašavac kao Džordž Bejli ili Elvud P. Daud, već samouvereni flert-majstor, otrov za udavače, a, kada zatreba, i kameleon, prilagodljiv svakoj novonastaloj opasnosti, iako njegov dotadašnji život nije bio naročito ispunjen istim.

            U prvi plan uvek izbija izvrsni scenario – pisan promišljeno, sa mnoštvom dovitljivih dijaloga, koji, iako danas nekom mogu zadelovati neuverljivo, još uvek rade pos’o, što bi kaz'li u mom šoru. Scena u kojoj Grantov Tornhil i Iv Kendal (koju glumi Eva Mari Sejnt), muvaju jedno drugo u vozu, posebno je dobro odrađena; u njoj dvoje glavnih glumaca dokazuju zašto su baš na tim pozicijama, postigavši hemiju (reč koju, očigledno, zapanjujuće često pominjem na jednom blogu vezanom za sedmu umetnost) opipljivu na jedan baš jeziv način. Razmenjuju replike, šamaraju se i miluju njima, i nikad se dotad, po meni, barem, neki film nije približio toliko seksu ne koristeći ni ogoljeno rame ni ekstatični uzdah, a ni spuštanje na krevet uz zamagljivanje slike. Seks je ovde, pre svega, verbalna stvar; a, uz to – nijedna psovka nije izgovorena. Sjajno, samo to mogu reći. Inače, postoji osnovana sumnja da je Jan Fleming lik svog slavnog agenta u službi Njenog kraljevskog Visočanstva, Nula-Nula-Sedmice, zasnovao upravo na ovoj Grantovoj ulozi. Iako je Rodžer Tornhil samo zabunom postao špijun, sve je tu - od opštih mesta, kao što su zavodništvo, elegancija i duhovita rečitost, preko over the top negativca u liku Džejmsa Mejsona, do - ajmo u detalje - martinija koje pije u lokalu na samom početku.

            Ostali članovi ekipe su podjednako dobri. Ali ipak postoji jedna stavka bitnija od sporednog dela glumačke trupe, a to je – režija. S obzirom na to da sam još odavno pravi Hitchcock-sucker, neću štedeti reči hvale za ovog maga filmske režije. Niko kao on ne ume da isplete napetost. Kroz čitav film, koji je, da napomenem, jedan od „veselijih“ njegovih, oseća se miris kaputa Tornhilovih goniča: mi se krijemo po kupatilima sa našim junakom, mi smo sa njim na polju, u onoj legendarnoj sceni sa avionom, mi se, u zavšrnim minutama, vijamo sa negativcima po facama američkih predsednika na planini Rašmor. Taj osećaj stezanja obruča nas ne napušta, i sve što želimo je da junak ode kući živ i zdrav na kraju filma.

            Da li će tako i biti, nemam nameru da vam kažem – red je da pogledate ovo izvanredno ostvarenje kinematografije prošlog veka. Kakvi god da ste – ako cenite da su noviji filmovi zakon, ili ste mišljenja da je od matore koke najbolja supa – postoji podjednako dobra šansa da će vam se svideti ovaj Hičkokov uradak.