PIŠE: Darko
Jovanov
REŽIJA: David Ayer
Možemo
reći da je Dejvid Ejer svoj zanat, kako rediteljski, tako i scenaristički,
ispekao opevajući ulice grada Los Anđelesa. Training Day, Harsh Times, Dark Blue i Street Kings su neki od naslova koji slave kalifornijski velegrad,
pa End of Watch, njegov poslednji
proizvod, samo nastavlja tu tradiciju, stavivši, kao i par puta ranije, akcenat
ne na žitelje zabačenih sokaka ili
napucane i istetovirane mobstere, već na LA's
finest – pripadnike policije. (Dakle, A.C.A.B.
ubeđenici, huligani i anarhisti - ostavite za sobom nadu ako čitate ovaj tekst.)
Imamo
ovde jedan, dakle, policijski triler sa dosta humora, snimljen u formi lažnog
dokumentarca kroz nekoliko različitih kamera. (O tome ćemo reći
još koju, kasnije.) U njemu, Brajan Tejlor i Migel Zavala, dva plavca, patrolna
partnera, vozaju se gradom i vrše rutinske obilaske, odgovarajući na pozive
civila – najpre sitne, pa sve ozbiljnije i opasnije. Prvi (gej kauboj
Džilenhol) svuda sa sobom nosi kameru i njome beleži psine sa posla, opušten je
i mladalački samouveren, dok je drugi (Penja, kog tek počinjem upoznavati kao
glumca) dosta oprezniji i posvećen ženi. Kako vreme odmiče, njihovi privatni
životi se usložnjavaju (T. se ženi, Z. dobija bepče), a narko-banda
kojoj su, vršeći svoj posao, zadali nekoliko udaraca, počinje da ih doživljava kao
veliku pretnju, te staje ulagati velike napore da ih čim prije ratosilja.
Zapleta
nema. Nema; nestalo; pojela maca. Dobro, ima ga, ali u naznakama, i to samo u
drugom delu filma; ipak, Ejer to fino nadoknadi atmosferom: kad kuršum
zaprašti, a drhtava kamera kadriranje prenese na prvo lice, kao u FPS igricama,
niko se i ne seti da pomene radnju. Akcija je odlično izrežirana, kudos za
reditelja, ali neprestana titravost objektiva (posebno u scenama potere) ume da
nam izazove pomalo neprijatan osećaj – koji, istina, ne traje dugo.
Što nas dovodi do
uglova kamere. Ima ih mnogo, i neki jesu, a neki nisu opravdani i objašnjeni.
Pročitao sam gomilu recenzija na netu, i gotovo svi autori upiru prst u ovaj
nazovi propust, jer se u nekim scenama ne može zaključiti gde su postavljene
neke kamere ili ko stoji iza njih. Moje je mišljenje – a vidim da bi se Ejer složio sa mnom – da ovaj film i ne treba posmatrati kao found footage dokumentarac, pošto on to evidentno nije. Sniman je sa
više aparata različito pozicioniranih i sa drugačijim kvalitetom slike, s tim što
gledalac može razumeti poreklo nekih kadrova, a poreklo drugih dovodi u
pitanje; e, ti drugi su tu radi
dizanja tenzije, što je sasvim shvatljivo, i ja to pozdravljam, čao-čao.
Zavala i Tejlor
imaju skoro bratski odnos: više su no drugovi, a opet daleko od ljubavnika. Bromance, mogli bismo reći – policijska bromansa.
Ima tu male nerazrađenosti likova, nekoliko pozajmljenica iz drugih filmova (malo
Riggs & Murtaugh vibracija i žanrovskih opštih mesta), ali opšti utisak o
njima ostaje nenarušen. I Džilenhol i Penja su odlični kao likovi koje igraju,
i mora se priznati da mali i veliki ekran dugo nisu videli pendrek-partneraj ovako usklađen i uigran. (Interesantna
je činjenica da su njih dvojica improvizovali dobar deo svojih dijaloga u
patrolnim kolima.) Ostatak ekipe je solidan, iako ne sjajan – Kendrikova (igra
Tejlorovu devojku->ženu) unosi malo života svom liku koji ima premalo
vremena na ekranu, Natali Martinez (Zavalina žena) i Amerika "Ružna Beti" Ferera (policajka
Orosko) su skroz okej, kao i pojedini zaposleni u losanđeleskoj muriji, dok su
meksički narko-banditi ponekad presmešni u svojim teatralnostima. (Ili je to,
ili ja ne znam kako se ponašaju latinoamerički rasturači opijata – što nije
isključeno, jer sam u životu sreo samo jednog, Sezara Santonuevoa, a ni on nije
poživeo dugo da priča o tom susretu (¡Que en paz descanse!). Ali o tome neki drugi put.)
Pa, da podvučem: End of Watch je zabavno ostvarenje, i
obiluje akcijom, pucnjavama i neizvesnošću. Dakle, pretežno je film za dečake, mada verujem – štaviše, znam – da se može svideti i devojkama. Ne
otvara gomilu pitanja i ne nudi bogznakoliko stvari za razmišljanje, već
predstavlja, pre svega, lepo osmišljenu zahvalnicu dobrim ljudima, koji se,
sasvim slučajno, bave poslom kojim se bave i svakodnevno stavljaju glave u
torbu za dobrobit građana. Tejlor i Zavala su istinski heroji, ali su,
istovremeno, i potpuni običnjaci kao vi ili ja; oni su policajci sa fabričkim
podešavanjima, nekorumpirani, dobri i nenaklonjeni kriminalnoj bagri, koji svoj
moto, to serve and protect,
shvataju posve ozbiljno.
A ovo je priča o
njima, i ne mnogo toga više, mada je i kao takva – skroz zadovoljavajuća.
Нема коментара:
Постави коментар