HIROKIN - THE LAST SAMURAI (2012)

PIŠE : 2Much Habek

DOBACUJE IZ ZADNJEG REDA: Sycophant

REŽIJA I SCENARIO : Alejo Mo-Sun

ULOGE: Wes Bentley, Jessica Szohr, Angus Macfayden, Laura Ramsey, Julian Sands, Rodney Charles, Max Martini ...

Subota je veče, odlučili ste da umesto šmekanja po lokalnim barovima ili besomučnog trošenja mukom stečenih novaca pozovete ekipu kod sebe u stan. Pivo se već hladi, tanko sečen krompir mazan kajmakom se prži u rerni (dok vam se deda/pradeda roštilja u grobu), kokice zagorevaju u mikrotalasnoj... Sve je na svom mestu, sklonili ste prljave čarape od prekjuče i obrisali prošlonedeljnu fleku od kafe sa stola. Ipak, imate jedan problem – stojite pred ikonom gusarske lađe / prozorom i gledate u rentoteku u zgradi preko puta i pokušavate da se setite čime biste mogli da se razonodite, a da se drugari ne smore i pozaspu [Sycophant ~ Još bolje, ovo je jedan od retkih filmova koji je kvalitetniji ako se gleda dok ste skroz trezveni, tako da je savršen za poslednju subotu u mesecu, kada su finansije odavno presušile].

Fear you not, young Padawan!

Rešenje i spasenje je pred vama, prihvatite se Hirokina – Poslednjega Samuraja i ispratite ga u njegovoj bespoštednoj borbi protiv Lorda Grifina i zlih Đakona na postapokaliptičnoj Ne-Zemlji, u svetu gde vladaju pesak, krv [Sycophant ~ ili barem gust sirup od javora i maline, pošto za pravu veštačku krv kinte očigledno nije bilo] i sumnjive ekonomske transakcije. Da se razumemo, gluma, scenario, kamera, muzika i režija su na vrlo vrlo niskom nivou - naravno da je u pitanju film treš Ž produkcije, ali je u pitanju neverovatan, nenamerno ZABAVAN film treš Ž produkcije.

MAN OF STEEL (2013)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Zack Snyder

ULOGE:  Henry Cavill, Amy Adams, Michael Shannon, Diane Lane, Russel Crowe, Kevin Costner, Laurence Fishburne

            Supermen, posebno u kontekstu filma, će većinu ljudi večno asocirati na benigno lice tragično preminulog Kristofera Riva. Njegovi filmovi, iako corny, poseduju nevini idealizam koji je potreban za istinski superherojski film. Supermen Se Vratio, polovični[1] reboot Brajan Singera je, pak, bio suviše nedorečen i nesiguran. I užasno dosadan. Ali je, i pored toga, nesumnjivo bio o Supermenu. I baš to je (suštinski) problem Snajderovog ostvarenja – što nije film o superheroju, ne zaista.

GET CARTER (1971)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Mike Hodges

ULOGE: Michael Caine, Ian Hendry, Britt Ekland, John Osborne, Bryan Mosley

ZABAVNA ZABELEŠKA: Reditelj Hodžiz je za tumača uloge Džeka Kartera isprva imao na umu Ijana Hendrija, koji se u završnoj verziji filma pojavljuje kao smutljivac Erik Pejs, ali je rola na kraju pripala Majklu Kejnu. Hendri mu to nikada nije oprostio.

            Momku sa jednom tako dugom, ispunjenom i uglavnom kvalitetnom karijerom, kakav je Moris Miklvajt (alijas Majkl Kejn), teško nalazimo onu jednu, veliku, pravu ulogu koja ga definiše kao glumca. To može biti poručnik Bromhed iz filma Zulu, koji ga je učinio zvezdom; Hari Palmer, špijun koga je igrao u pet filmova (prvi je The IPCRESS File); Alfi, kokni ženskaroš iz šarenih šezdesetih; Majlo Tindl, energični rival Olivijeu u genijalnoj misteriji Sleuth; ili, pak, Alfred, batler Brusa Vejna iz Nolanovog betmenskog serijala, po kome je, u osmoj deceniji života, postao poznat mlađim naraštajima. Pa, ipak, za njegov film Get Carter, o kome ću danas naškrabati štošta, može se reći da je inspirisao i definisao nekoliko narednih generacija filmadžija, i otvorio novo poglavlje u britanskoj kinematografiji. Znate Gogoljev Šinjel i ono što je Dostojevski za nj izgovorio? Ili Zmajev „izvor“ i Dučićev odnos prema istom? E, taj fazon. Evo, preći ću granicu pristojnosti i reći da, bez Kartera i njegove zaostavštine, možda ne bi bilo ni Gaja Ričija i Čađavih dvocevki ili sličnih kvalitetnih naslova.

THE CABIN IN THE WOODS (2012)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Drew Goddard

ULOGE: Kristen Connolly, Chris Hemsworth, Anna Hutchison, Fran Kranz, Jesse Williams, Richard Jenkins, Bradley Whitford

            Horor je žanr koji je posebno teško pravilno ekranizovati. Komedije zavise od tajminga[1], drame od patosa[2], a horori od mešavine misterije i straha. Pretnja (bilo da je antagonista u obliku čudovišta, ubice ili (nat)prirodne pojave) mora biti kredibilna kao opasnost, što se postiže njenim postepenim otkrivanjem - diktiranjem tempa misterioznosti. Ako se se to uradi prerano - gubi se osećaj strepnje i želje publike da reši slučaj pre likova u filmu. Ako se to uradi suviše kasno - publici može da dosadi čitava premisa, pošto negativac mora da bude aktivan učesnik (prepreka) u fabuli, čija se ruka/kandža/pipak oseća kao stalno zloslutno prisustvo. Strah je ono što razlikuje takav zaplet od standardnog trilera ili akcionog filma.

DREDD (2012)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Pete Travis

ULOGE: Karl Urban, Olivia Thirlby, Wood Harris, Lena Headey

            

          Možda se sećate prvog pokušaja da se Sudija Dred ekranizuje - neponovljive Silvester Stalone verzije iz '95-te, koji je, zajedno sa Barb Wire, Steel i Batman & Robin[1] zamalo uništio žanr superherojskog filma, sve do Blade i Spawn, koji su vratili nadu da takvi filmovi mogu biti iole koherentni i kvalitetni. Prvi Dred pati od boljke akcionog blokbastera '90-tih - nepovezan, žanrovski neodređen scenario, koji istovremeno želi da bude ljubavna drama, buddy komedija i akcioni triler, sa obaveznim daškom naivne eko-političko-sociološko-filozofske poruke, spojenog sa estetikom ranih '90-tih[2] (slična estetici '80-tih, ali sa manje laka za kosu i više boja koje prouzrokuju epileptični napad).

            

            Verujem da nisam jedini kome je taj film toliko ubio želju da više ikada gleda neku adaptaciju Dreda da je, saznavši da prave novi film, mentalno progunđao: „Uf, kako li će tek ovo ispasti, kada je prošli bio toliko oduran?!“. Što se ispostavilo kao greška, pošto je ovaj Dred u svakom smislu superiorniji od starog. Posle svega gorenapisanog to možda i ne zvuči kao preterani kompliment, ali novi Dred nije samo dobra adaptacija - već i dobar film.