PIŠE: Darko
Jovanov
REŽIJA i SCENARIO:
Thomas McCarthy
Znate,
filmovi se i u trećem milenijumu daju napraviti uz pomoć „štap i kanap“ metode.
Za lep filmski doživljaj i sat i po vizuelne magije, nisu potrebni silni
milioni dolara potrošeni na popularne njuške u glumačkoj postavi, kompjuterska
animacija bez greške ili desetine minuta golotinje. Ponekad je dovoljno
kreirati zanimljive i uverljive likove kojima će umešni glumci dati dubinu,
opskrbiti ih pravim tekstom i izrežirati sve to sa dosta mašte. To je nejednom
pošlo za rukom Tomu Mekartiju, koji je, po fabričkim podešavanjima, glumac. Ipak,
prvi film u kom se on pozabavio zakulisnim
filmskim radnjama (u pozitivnom kontekstu, je l’) bio je The Station Agent, priča o odnosu troje po mnogo čemu različitih
ljudi, koje povezuje usamljenost i želja za razumevanjem.
Da odmah razjasnimo – zaplet nije
veličanstven i nema brzih i napetih scena: scenario se pretežno oslanja na
likove i njihove interakcije. Patuljak Fin (ako sam politički nekorektan, oprostite
mi; jer takav sam iz neznanja – ne iz zlobe), zaljubljenik u vozove i izrađivač
maketa istih, ostaje bez svog jedinog prijatelja i kolege Henrija, koji umire i
daje mu u amanet krajprugašku kućicu; bez posla i ijednog pravog razloga da
ostane u gradu, baca se u osamu ruralnog kraja u kome se nalazi baraka, gde
susreće i mimo svoje volje upoznaje Kubanca Džoa (simpatični Kanavale),
prodavca hotdogova sa kamion-štanda, zatim slikarku Oliviju, koja se oporavlja
od porodične tragedije (Patriša Klarkson, na visini zadatka), Kleo, tamnoputu
devojčicu koja se igra u blizini njegove kuće (mala Rejven Gudvin) i Emili, lokalnu bibliotekarku (tumači je Mišel Vilijams).
Svako
od njih je priča za sebe, svakoga more različite muke – ali se među njima
izdvaja Fin (koga igra genije Dinklidž), za koga možemo reći da je glavni
junak; on se povlači u mirnije predele, daleko od čaršijskih došaptavanja i
iščuđivanja njegovom visinom, ne samo zato što je dobio kućicu za otpravnika
vozova od rahmetli jarana, već i zato što čezne za time da na njega niko ne
obraća pažnju. Ipak, nekoliko ljudi želi da provodi vreme sa njim, i malo je toga
što on može učiniti da bi se odbranio, a, kada uvidi da ga oni posmatraju kao
lice ravno njima, u visinskom ili bilo kom drugom pogledu, i ne pokušava da se
brani. U toj maloj zajednici svako nalazi ono što mu je potrebno i što mu
nedostaje u sopstvenom životu.
Najjaču
izvedbu podario je Piter Dinklidž, čiji naoko namćorasti lakonac Finbar
Mekbrajd dominira svakom sekundom filma u kojoj se nalazi – a nalazi se, pa,
skoro u svakoj. U sceni kada neko, kasno uveče, zakuca na njegova vrata, a on
je svestan da je malo ljudi koji bi ga mogli tražiti, gledalac može zaključiti
o čemu on razmišlja, samo obrativši pažnju na njegove oči i mišiće lica, što je
karakteristika odličnog glumca. Naravno, ni druge ne treba potceniti, jer je
kasting praktično savršen, slabih karika nema: Kanavale i Klarkson imaju sve
odlike savršenih sporednjaka, a za Rejven Gudvin je pravo čudo što kasnije nije
dobijala mnogo većih i bitnijih uloga od ove, pošto je, po meni, pokazala
dovoljno talenta za takvo nešto.
Film
Tomasa Mekartija je pograbio gomilu nagrada i nominacija na Sandensu, dok su
„oskari“ izostali, pre svega zbog indie reputacije
koju je The Station Agent imao. Snimljen
za „samo“ pola miliona dolara, sasvim je sigurno da bi, sve i da je zaradio
neku nominaciju, teško mogao da se nosi sa holivudskim teškašima iz te godine.
Pa
ipak, ovo je jedan topao i fin filmček, malen i izuzetno tih, kao njegov glavni
akter, dopadljiv, dubok i pročišćujući. Nedostatak prave radnje koji bi, u nekom drugom filmu, mogao predstavljati
mnogo veći problem, nadoknađen je divnom hemijom likova, dobrom fotografijom i
pristojnim scenarijem. Zato, ako su vam se svideli kasniji Mekartijevi radovi,
kao što su The Visitor (koji
atmosferom veoma nalikuje ovom filmu) ili nešto drugačiji Win Win, ali i ako nisu: slobodno dopustite da vas Fin i kompanija
podgreju u ovim hladnim prolećnim danima.
Нема коментара:
Постави коментар