THE MAN WHO KNEW TOO MUCH (1956)

REŽIJA: Alfred Hitchcock

ULOGE: James Stewart, Doris Day, Christopher Olsen, Brenda de Banzie, Bernard Miles, Daniel Gélin, Reggie Nalder

Saspens: reč koju smo, u nedostatku bolje, domaće, ćušnuli pod kaput sa trpeze nekog inostranog bala. Ona označava napetost, tenziju, nervni picikato stvoren naracijom, muzikom ili vizuelnim prizorima. I nekako, ne znam zašto, kad god je neko iskoristi u kakvom ozbiljnijem kritičkom tekstu, ja se uvek setim starog dežmeklije Hiča, koga počesto nazivaju gospodarom te vrste atmosfere. Do tog je nadimka je, naravno, stigao dovodeći gledaoce do ruba filmovima kao što su Psycho, Vertigo, The Birds ili North by Northwest. Ali, da li je Čovek koji je previše znao opravdao Majstorov holivudski Spitzname? Pogledajmo.

Porodica Mekena (McKenna, da ne bude zabune), doktor Ben, pevačica Džo i dečačić Henk (Kristofer Olsen), klackaju se u busu za Marakeš nakon lekarske konvencije u Parizu. Nehotice dolaze u sukob sa jednim od putnika, ali ih potencijalnog međunarodnog incidenta spasava misteriozni i blagoglagoljivi Francuz Luj Bernar, koji više postavlja pitanja no što na ista, njemu upućena, daje odgovore. S obzirom na to da je gospodin sa kraljevskim imenom upoznat sa marokanskim večernjim životom i lokalnim restoranima, on izlaže ponudu da ih sutra izvede na ćepi, i simpatični par američkih turista pristaje.

Ipak, sutradan, njihov novi poznanik odlaže druženje uz neizbežni iskam oprost za ispalu govor i pominjanje neodložnih poslova, te u klabing odlaze sami. U restoranu upoznaju Drejtonove, čudnovati sredovečni britanski par, i sa njima zapodenjuju razgovor, a onda se na vratima ukazuje niko drugi do Luj Bernar, ruku pod ruku sa izvesnom gospodičnom. Bračni par Mekena je zakratko uvređen, pošto im je Bernar obećao i turu po buvljaku, ali se Drejtonovi nude da im oni budu vodiči, pa im je, kao, svejedno – i dogovaraju šetnju za sutra, pretpostavivši da Luj nije bio materijal za a beautiful friendship.

Dok hode marakeškom pijacom, a iza njih bivaju loše namontirani drugi prolaznici i prodavci, pred njinim se očima odigrava tragična scena – do Bena dotrčava tamnoputi čovek sa handžarom udenutim u gornjem delu leđa i stropoštava mu se u naručje. Pre no što ovaj ispusti dušicu, Ben od ranjenika doznaje nekoliko značajnih informacija i biva upozoren na mogući atentat bitne osobe, ali i shvata da je čovek koji se pred njime oprašta od života – njihov poznanik Luj, sa licem i rukama prekrivenim crnom kremom. Za vreme Mekeninog boravka u policijskoj stanici, gde daje izjavu o onome čemu je upravo prisustvovao, stvar postaje još zapetljanija, jer porodicu sustiže neočekivana tragedija.

Koliko je meni poznato, ovo je jedini rimejk u Hičkokovoj karijeri. U pitanju je umnogome uglačanija i tehnički savršenija verzija originalnog filma: u jednom intervjuu je naznačio da je prvi film „rad nadarenog početnika“, dok je drugi „načinio profesionalac“, time nedvosmisleno svoje simpatije smestivši na stranu kasnijeg projekta. Ideja da se film iz 1934. godine ponovo snimi, javila se već sedam godina posle izlaska originala, ali se na ostvarenje te želje ipak moralo počekati još, iako su prava još tada bila kupljena.

Pored očiglednog napretka u vidu tehnikolora (prva verzija je u crnobelom fazonu) i promenjene glumačke postave, zapažamo i izmenu okoliša, kao i drugačije detalje vezane za glavne likove. U prvom uratku, britanska porodica (sa ćerkom tinejdžerkom) provodi zimski odmor u Švajcarskoj, dok ovde, kao što rekoh, tipični Amerikanci, muž, žena i sitni sin, u neko osunčano godišnje doba dolaze u Maroko. (Doduše, it’s always sunny in Marrakech.) Takođe, u izvornoj verziji vođu negativaca je igrao čuveni Peter Lori (to je bila prva njegova uloga na engleskom jeziku), a u prerađenoj, tu je više njih, sa jezivim Redžijem Nalderom koji obavlja prljave poslove grupe.

Doktora Bena igra Džejms Stjuart, jedan od Hičkokovih najdražih glumaca i saradnika. Po meni, čovek je obavio sjajan posao, vrlo realistično i posvećeno odglumivši glavu porodice Mekena u svom pretposlednjem poslu sa rediteljskom legendom. Ali je pravi vođa, u stvari, njegova supruga Džo, koju tumači Doris Dej – žena koja me je prilično iznenadila svojom prirodnošću i gracioznošću. Njena Džo (puno ime Džozefina) je jaka žena, odlučna, samouverena, sa razvijenom intuicijom; često je i inteligentnija od muža, koji ume biti ponešto tunjav i nepreduzimljiv (posebno u jednoj sceni pri kraju – treba mu više od četiri strofe pesme da se reši na akciju).

Pomenuo sam Redžija Naldera u ulozi terenca zločinačke trupe, koji je skoro savršen za ulogu koju tumači, iako vremenski ne dominira ekranom. Ima neko kriminogeno lice, jedno od onih koje ne biste rado videli kako se pomalja iz mraka krećući se ka vama, a to je i više nego dovoljno da njegov lik profunkcioniše. Brenda de Banzi, koju sam nedavno pominjao u prikazu svog doživljaja Hobsonovog izbora, i ovde daje veoma dobru predstavu talenta koji poseduje.

Iako je jedna posve netipična hičkokovska heroina-blondina, Doris Dej lebdi kroz ovaj film. Ako ste mislili da je njen doprinos filmu bio ograničen na glumačku izvedbu, grdno se varate: numera Que Sera, Sera (Whatever Will Be, Will Be), jedna od najpopularnijih melodija svih vremena, koju je Dej otpevala za potrebe ovog filma, te godine bila je nagrađena oskarom za najbolju pesmu – a to je ujedno bila i jedina nagrada Akademije koju je film dobio. Za ostatak muzičke pozadine pobrinuo se Bernard Herman, koji je neretko bio zadužen za audio-aspekt Hičovih naslova. Ipak, iako mu je slavni reditelj ponudio da za potrebe Royal Albert Hall scene pripremi novi muzički komad, Herman se odlučio da, iz poštovanja prema delu i njegovom autoru, Arturu Bendžaminu, ostavi u saundtreku kompoziciju Storm Cloud Cantata iz originalnog filma iz 1934. godine. Herman se i pojavljuje u pomenutoj sceni, u svojstvu dirigenta orkestra.

E, sad – zamerke. Prvo, samo u početnih pola sata film ispljuje dovoljno predrasuda i stereotipa da namiri vojsku redneka i zatucanika. Stranci jedu puževe i zameću kavge radi sitnih incidenata, dok Ameri na njihove običaje i uverenja gledaju sa podsmehom i nerazumevanjem. Ali, dobro: ako bismo uklonili senzore za opaske koje drugim nacijama i religijama mogu biti uvredljive, ostaje nam, kao trn u oku, neujednačenost tenzije kroz čitav film, razvučenost radnje i naprasno presečen kraj.

Dakle, da odgovorim na sopstveno pitanje iz prvog pasusa: hm, uz sve dužno poštovanje prema Legendi, ne mogu se u potpunosti složiti sa time. The Man Who Knew Too Much jeste napet: Hičkok meće običan par, dakle, dvoje ljudi koji nisu ni špijuni, ni detektivi, u neobičnu situaciju, i posmatra kako se snalaze u datim okolnostima, ima sve što prosečan film mora da ima na glumačkom, stilskom i tehničkom planu, ali je, po meni, kao i Rope, dosta slabiji od naslova koji su proslavili ovog režisera. Ipak, ako ste, kao ja, istinski Hitchcock-sucker, daćete mu priliku, i – ko zna? Možda u njemu vidite nešto veličanstveno, nešto odista prvoklasno i nezamenljivo, što sam ja očajnički pokušavao da nađem, a što mi se konstantno, kao vlažan sapun, migoljilo iz ruku.

PIŠE: Darko Jovanov

JOŠ JEDNO MIŠLJENJE (Nikolić Nenad):

 

Rimejk filma The Man Who Knew Too Much duži je za četrdeset i pet minuta od originala, što se, na žalost, povremeno oseti. Pre svega, imam osećaj da je Hičkok želeo da napravi film raskošniji  od onog dve decenije mlađeg, i da je publici – svidelo se to njoj ili ne – želeo da pokaže što više egzotičnih i živopisnih lokacija, bez obzira na to da li dati kadrovi ikako doprinose kvalitetu samog filma.

Još jedna mana filma je u „Kako mali Piter zamišlja svet“ naraciji, ali je teško to uzeti za zlo ostvarenju koje je, kao i svako drugo, proizvod svoga vremena, tim pre što je glavni ženski lik, pogotovo za pedesete godine prošlog veka, iznenađujuće progresivno napisan. Lavovski deo zasluga za ovako kvalitetan i, pre svega, aktivan ženski lik svakako pripada i Doris Dej, koja je, iako joj ovo nije bila prva glumačka uloga, do tada bila poznata uglavnom kao pevačica.

Sa druge strane, lik koga tumači Džejms Stjuart obeležen je manjkom spremnosti na delanje i uglavnom samo reaguje na stvari koje mu se dešavaju. Po mom mišljenju ovo, možda paradoksalno, pomaže u identifikaciji sa njim, jer je vrlo verovatno da bi se mnoštvo nas, da se nađe usred međunarodne intrige, samo paralisalo od šoka i, što su ulozi veći, to bismo bili manje spremni da stupimo u akciju.

Kao i kod većine Hičkokovih filmova, uživanje u ovom ostvarenju vam može pokvariti to što ste verovatno već videli onu jednu čuvenu scenu – u ovom slučaju, scenu u koncertnoj sali, ako ne i ceo film. Svejedno, pomenutog saspensa ima više nego dovoljno, a duo glavnih glumaca ima sjajnu međusobnu dinamiku, čak i ako je, kao što rekoh, dinamika pomalo neobična za doba kada je film nastao.