REŽIJA: Billy Wilder
Iako je Bili Vajlder do kraja
pedesetih već stekao bogatu karijeru i postao pravi holivudski teškaš, leta
Gospodnjeg 1960. našao se pre velikim izazovom: godina koja je ostala za njim
donela je Some Like it Hot, veliki
hit, podjednako osut pohvalama kritike i publike, i sada je trebalo održati taj
nivo kvaliteta i zabave. Naravno, filmovi ovog režisera ne bi bili ono što jesu,
da tadašnju javnost nisu temeljito istresali iz gaća i zgražavali puritance
svoga vremena – pa tako obična, bezazlena tema nije dolazila u obzir. Rešivši
da se vrati nedovršenom projektu začetom još četrdesetih, i okupivši oko sebe danas
legendarnu ekipu, počinje rad na filmu The
Apartment, koji je već više od pola veka (!) u vrhu svih prestižnijih
filmskih top-lista.
Vajlder, kako sam kaže, nije tek
tako došao do ideje za osnovu priče. „Pomogao“ mu je jedan drugi maestro
režije, Dejvid Lin, svojim ranim biserom Brief Encounter, kojim se provlači detalj izdavanja stana preljubničkom paru, što
je inspirisalo Bilija na akciju. Ali, hej, nemojmo ga osuđivati za tu
pozajmicu, jer niko nije savršen: taj je motiv toliko interesantan, da mu čak
nisu mogli odoleti ni neki scenaristi stare Juge. (Da, Vas posmatram, gospodine Paviću.)
Kalvin Kliford „C.C.“ Bakster je
sitni činovnik, jedna od ko zna koliko hiljada duša koje robijaju svoj vek u
tamničkim kulama velike njujorške firme. Njega, doduše, nešto izdvaja od drugih
u očima čelnika preduzeća – ali to nije ambicija, koje mu ne nedostaje, izgaranje
na radnom mestu ili visok stepen odgovornosti; Bakster se gazdama omilio prosto zbog toga što je, za pristojno
napredovanje u službi, rad da im ustupi stan kada im isti zatreba za vanbračne
igrarije i švrljanja. Fren, devojka koja rukovodi liftom (lift...bojka?), zapada mu za oko, ali je ona već deo jedne
komplikovane veze. Ipak, Bakster se ne predaje...
Njega, naravno, glumi odlični Lemon:
uglavnom je na visini zadatka, mada povremeno zaštuca ili preglumi, ali ne preterano upadljivo. I to je možda i deo njegovog
šarma. Glumi zrelo, još i zrelije ako ga posmatramo u kontekstu vremena. Širli
Meklejn, koja tumači Fren, za mene je pravo iznenađenje – iako sam je i ranije
primećivao u filmovima, ovde je bila posebno simpatična i prirodna. Jednu od
firminih faca, gospodina Dobiša, igra Rej Volston, koji se sa Vajlderom družio
i u vrlo potcenjenom Kiss Me, Stupid,
a Fred Mekmari, još jedan režiserov stari znanac, američki glumac zapamćen
najviše po ulozi u filmu Double Indemnity,
igra šefa nad šefovima, takođe zainteresovanog za Baksterove stambene usluge.
Vajlder je fenomenalan. Tu nema zbora:
i kad je u pitanju režija, i kad pričamo o scenariju. Na tim poljima ne blista
samo ova njegova crtica u radnom
veku, već čitava filmografija. Štaviše, po skromnom mišljenju tipkaroša ovih
nevešto osmišljenih redova, on je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih
reditelja svih vremena. Zašto tako mislim, pitate se? Pa, zato što je teško
pomisliti na kakav uspešan i mnogohvaljen naslov iz tog perioda, a ne dodirnuti
se nekog od onih u kom je on imao i najmanjeg udela: One, Two, Three – on. Sabrina,
ona sa Bogartom – isto. Ace in the Hole:
njegovo delo. Bio je režiser i
koscenarista, na ovom blogu milion puta pomenute, alkoholičarske odiseje The Lost Weekend, dotakao se slave i
filma u čuvenom Sunset Boulevard, Stalag 17 mu je ponudio novo igralište –
kamp ratnih zarobljenika, dok je filmom Ninotchka,
u svojoj prvoj holivudskoj deceniji, dobio priliku da sarađuje sa svojim
večitim idolom, Ernstom Lubičem.
Interesantno – jedna od tema zastupljenih
u Apartmanu jeste i ljubav između
kolega na radnom mestu, uz povremene usiljene formalnosti što idu uz nju
(obraćanje sa gospodine ili gospođice), koje je i pomenuti Lubič
obradio u drevnoj, ali zaista preslatkoj romantičnoj komediji The Shop Around the Corner, svojevrsnoj
preteči Rajan-Henks limunadice You’ve Got Mail. Takođe, obraća se pažnja na rad u korporacijama u kojima je pojedinac
samo šrafče; ali i preljuba, motiv kome se često vraćao u svojim filmskim tekstovima.
The
Apartment je film koji je, pre svega, okončao jednu bitnu eru. To je,
naime, poslednji film rađen u crno-beloj tehnici – ne računajući Schindler’s List, jer nije potpuno
monohromatski snimljen – koji je dobio „oskara“ za najbolji film, sve do
Hazanavičijusovog The Artist.
Nominovan je za deset Akademijinih statueta, pokupio je polovinu njih, među
kojima su i nagrade za režiju, najbolji scenario i najbolji film. Dakle, draga
deco, ne zazirite od nedostatka boje – pružite li priliku ovom filmu Bilija
Vajldera, postoji velika verovatnoća da ćete poželeti da pogledate još koji. A
kada to uradite – eto, slomili ste otpor i averziju prema filmovima-matorcima.
A znate kako kažu: once you go black and
white, you never go back...and white.
Нема коментара:
Постави коментар