THE APARTMENT (1960)

REŽIJA: Billy Wilder

ULOGE: Jack Lemmon, Shirley MacLaine, Fred MacMurray, Ray Walston, Jack Kruschen

Iako je Bili Vajlder do kraja pedesetih već stekao bogatu karijeru i postao pravi holivudski teškaš, leta Gospodnjeg 1960. našao se pre velikim izazovom: godina koja je ostala za njim donela je Some Like it Hot, veliki hit, podjednako osut pohvalama kritike i publike, i sada je trebalo održati taj nivo kvaliteta i zabave. Naravno, filmovi ovog režisera ne bi bili ono što jesu, da tadašnju javnost nisu temeljito istresali iz gaća i zgražavali puritance svoga vremena – pa tako obična, bezazlena tema nije dolazila u obzir. Rešivši da se vrati nedovršenom projektu začetom još četrdesetih, i okupivši oko sebe danas legendarnu ekipu, počinje rad na filmu The Apartment, koji je već više od pola veka (!) u vrhu svih prestižnijih filmskih top-lista.

Vajlder, kako sam kaže, nije tek tako došao do ideje za osnovu priče. „Pomogao“ mu je jedan drugi maestro režije, Dejvid Lin, svojim ranim biserom Brief Encounter, kojim se provlači detalj izdavanja stana preljubničkom paru, što je inspirisalo Bilija na akciju. Ali, hej, nemojmo ga osuđivati za tu pozajmicu, jer niko nije savršen: taj je motiv toliko interesantan, da mu čak nisu mogli odoleti ni neki scenaristi stare Juge. (Da, Vas posmatram, gospodine Paviću.)

Kalvin Kliford „C.C.“ Bakster je sitni činovnik, jedna od ko zna koliko hiljada duša koje robijaju svoj vek u tamničkim kulama velike njujorške firme. Njega, doduše, nešto izdvaja od drugih u očima čelnika preduzeća – ali to nije ambicija, koje mu ne nedostaje, izgaranje na radnom mestu ili visok stepen odgovornosti; Bakster se gazdama omilio prosto zbog toga što je, za pristojno napredovanje u službi, rad da im ustupi stan kada im isti zatreba za vanbračne igrarije i švrljanja. Fren, devojka koja rukovodi liftom (lift...bojka?), zapada mu za oko, ali je ona već deo jedne komplikovane veze. Ipak, Bakster se ne predaje...

Njega, naravno, glumi odlični Lemon: uglavnom je na visini zadatka, mada povremeno zaštuca ili preglumi, ali ne preterano upadljivo. I to je možda i deo njegovog šarma. Glumi zrelo, još i zrelije ako ga posmatramo u kontekstu vremena. Širli Meklejn, koja tumači Fren, za mene je pravo iznenađenje – iako sam je i ranije primećivao u filmovima, ovde je bila posebno simpatična i prirodna. Jednu od firminih faca, gospodina Dobiša, igra Rej Volston, koji se sa Vajlderom družio i u vrlo potcenjenom Kiss Me, Stupid, a Fred Mekmari, još jedan režiserov stari znanac, američki glumac zapamćen najviše po ulozi u filmu Double Indemnity, igra šefa nad šefovima, takođe zainteresovanog za Baksterove stambene usluge.

Vajlder je fenomenalan. Tu nema zbora: i kad je u pitanju režija, i kad pričamo o scenariju. Na tim poljima ne blista samo ova njegova crtica u radnom veku, već čitava filmografija. Štaviše, po skromnom mišljenju tipkaroša ovih nevešto osmišljenih redova, on je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih reditelja svih vremena. Zašto tako mislim, pitate se? Pa, zato što je teško pomisliti na kakav uspešan i mnogohvaljen naslov iz tog perioda, a ne dodirnuti se nekog od onih u kom je on imao i najmanjeg udela: One, Two, Three – on. Sabrina, ona sa Bogartom – isto. Ace in the Hole: njegovo delo.  Bio je režiser i koscenarista, na ovom blogu milion puta pomenute, alkoholičarske odiseje The Lost Weekend, dotakao se slave i filma u čuvenom Sunset Boulevard, Stalag 17 mu je ponudio novo igralište – kamp ratnih zarobljenika, dok je filmom Ninotchka, u svojoj prvoj holivudskoj deceniji, dobio priliku da sarađuje sa svojim večitim idolom, Ernstom Lubičem.

Interesantno – jedna od tema zastupljenih u Apartmanu jeste i ljubav između kolega na radnom mestu, uz povremene usiljene formalnosti što idu uz nju (obraćanje sa gospodine ili gospođice), koje je i pomenuti Lubič obradio u drevnoj, ali zaista preslatkoj romantičnoj komediji The Shop Around the Corner, svojevrsnoj preteči Rajan-Henks limunadice You’ve Got Mail. Takođe, obraća se pažnja na rad u korporacijama u kojima je pojedinac samo šrafče; ali i preljuba, motiv kome se često vraćao u svojim filmskim tekstovima.

The Apartment je film koji je, pre svega, okončao jednu bitnu eru. To je, naime, poslednji film rađen u crno-beloj tehnici – ne računajući Schindler’s List, jer nije potpuno monohromatski snimljen – koji je dobio „oskara“ za najbolji film, sve do Hazanavičijusovog The Artist. Nominovan je za deset Akademijinih statueta, pokupio je polovinu njih, među kojima su i nagrade za režiju, najbolji scenario i najbolji film. Dakle, draga deco, ne zazirite od nedostatka boje – pružite li priliku ovom filmu Bilija Vajldera, postoji velika verovatnoća da ćete poželeti da pogledate još koji. A kada to uradite – eto, slomili ste otpor i averziju prema filmovima-matorcima. A znate kako kažu: once you go black and white, you never go back...and white.