REŽIJA: Norman Jewison
REŽIJA: Norman Jewison
REŽIJA: Will Gluck
Kao
najstariji u ovoj ekipi mladih, lepih i pametnih ljudi (jesam li pomenuo
„lepih“?) potpuno je logično da sam ja taj koji je najosetljiviji na
tinejdžerske filmove.
S
jedne strane, to ima i smisla, jer sam bio tinejdžer u doba klasika kakvi su Jutarnji klub i Ferisov ludi dan (i, očigledno, žrtva nemaštovitih prevodilaca), i
da pamtim Rajana Rejnoldsa još iz vremena kad je bio samo momčić u kog se zaljubi
glavna junjakinja u filmu Veštica tinejdžerka. S druge strane,
svako normalan bi stao posle dva nastavka Bring
it on! („Punom snagom, cure!“, stvarno braćo Hrvati? Stvarno?) ali ja ne.
Ubaci gomilu dvadesetogodišnjaka koji glume tinejdžere u neku coming of age priču i možeš da se kladiš
da ću biti pred TV- om. Jednostavno ne mogu da prestanem da se poistovećujem sa
navijačic... Ovaj, autsajderima, pa to ti je.
Film
o kom ću vam danas govoriti ima naslov koji bi, opet, prevodiocima zadao muke .
U pitanju je vrlo slobodna adaptacija Slova
srama, knjige N. Hotorna koja je nama uglavno poznata po onom fimu u kom
se, da citiram easy A „Demi Mur često
kupa u peni i govori lažnim britanskim naglaskom“. Film je stvoren kao deo
zamišljene triologije scenariste Berta V.Rojala; plan je bio da se na isti način adaptiraju još dva dela klasične
književnosti (Rostanov Sirano De Beržerak
i Dikensov nezavršeni roman, Misterija
Edvina Druda), i da svi filmovi kao mesto dešavanja radnje imaju istu
srednju školu. Iako je ovaj film ispunio sva očekivanja što se zarade tiče, ni
četiri godine kasnije, od nastavaka nema ništa. Ako je suditi po ovom filmu,
šteta.
Premisa
filma je sledeća: da bi izbegla vikend sa uvrnutim roditeljima najbolje
drugarice, Oliv (Ema Stoun) slaže kako ima sastanak s nekim likom koji već ide
na koledž. U ponedeljak, laž već prerasta u to da je sa imaginarnim momkom ne
samo provela ceo vikend, već i da je sa njim izgubila nevinost. Kako je već red
u ovakvim filmovima, celu priču čuje i Merien, vođa grupe religioznih
tinejdžera, i glasine počinju da kruže, sa svakim prepričavanjem postajući sve
neverovatnije („Čuo sam da si bila sa tri tipa u đakuziju!“ / „Uf, to zvuči kao
mnogo posla!“). U početku, Oliv uživa u novostečenoj pažnji, ali stvar se
komplikuje kada se poveri Brendonu, gej momku iz škole, koji je zamoli za
uslugu... Stvari se dalje gomilaju i zapetljavaju, sve dok gomila pretvaranja i
laži ne dobije posledice i u stvarnom svetu, ali neću više da vam otkrivam.
Dovoljno
je da znate da Ema Stoun toliko dobro nosi film da sad razmišljam da gledam i
novog Spajdermena u kom je ona Gven
Stejsi, iako sam doneo čvrstu odluku da ti filmovi ne postoje. Ono što je
takođe sjajno u filmu su kako jasno vidljivi, tako i ne baš lako uočljivi omaži
tinejdž filmovima iz prošlosti, pogotovo posvećeni opusu Džona Hjuza, kao i
činjenica da film ni u jednom momentu ne gubi na snazi i poletu (za razliku od,
usudiću se da to kažem, Zlobnih devojaka,
kojima ni genijalna Tina Fej i cela ekipa oko Saturday Night Live nije pomogla da finale filma deluje uverljivo).
Nije
samo Stoun ona koja dobro igra svoju ulogu – svaki tip otpadnika s kojim Oliv
dolazi u dodir u filmu je dobro odigran, a njegove ili njene muke su vrlo
efektno prikazane u samo par rečenica koje gađaju u samu srž problema. Uprkos
tim donekle šturim opisima i činjenici da je skoro svaki lik iz neke standardne
niše za tinejdžersku komediju, niko od njih nije prikazan kao stereotip.
Još
jedno prijatno osveženje je činjenica da su ovde, za razliku od većine teen filmova koji kao da su (po tom
merilu) neka filmovana verzija Snupija,
odrasli i te kako prisutni. Pored Lise Kudrou kao školskog savetnika koji ništa
ne razume (kojoj je neko konačno dao ulogu nestabilne neurotične ludače) i
njenog supruga, profesora engleskog, tu su i Stenli Tući i Patriša Klarkson kao
Olivini roditelji. Njih dvoje su toliko dobar roditeljski par da vas molim da
kliknete na svaki link u ovoj rečenici i oduševite se. Hvala.
easy A je zaista sjajan film, i fenomenalan
osavremljen pristup delu klasične književnosti. Da, tu su SMS poruke, Fejsbuk, sajtovi
napravljeni sa posebnom namenom, ali ništa od toga ne deluje kao da je silom
ubačeno u priču („Da se maskiram u desetospratnicu u ovoj školi, ni tad me
Google Earth ne bi registrovao“). Na kraju, ovo je ostvarenje koje govori o
tome koliko se ljudska priroda nije mnogo promenila od puritanskog sedamnaestog
veka kada se radnja originalne knjige dešava, možda i o tome kako svi mi, bez
obzira gde, kad i kako živimo, koristimo tehnologiju koja nam je na
raspolaganju da se izborimo sa problemima koji nas muče, ali pre svega, ovo je
priča o jednoj mladoj devojci koja se našla u problemu koji je sama zakuvala i
iz kog se maestralno izvukla.
Нема коментара:
Постави коментар