MONGOL: THE RISE TO POWER OF GENGHIS KHAN (2007)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Sergei Bodrov

ULOGE: Tadanobu Asano, Honglei Sun, Khulan Chuluun

Pre mnogo, mnogo leta, dok je svetom još vladao zakon jačega, kad su divovi hodali planetom, individue koje su svojom izuzetnošću iskakale iz gomile bile su štovane poput božanstava, a neudešeni šmokljani za svoje podbačaje izlagani poniženju ili čak pogubljeni, živeo je jedan čovek, dozlaboga mačo, prava fabrika testosterona, iz rumenog seljačeta smešnog imena izrastavši u nacionalni simbol i vođu čitavog jednog naroda. Njegovo ime je bilo – neću vas više mučiti, verujem da mnogi znate na koga mislim – Džon Vejn. A taj je macan, 1956. godine, u katastrofalno lošem filmu The Conqueror, igrao Džingis Kana (dobro ste pročitali), čoveka čije gene nosi svaki dvestoti čovek na Zemlji. Nakon toga, Temudžina (što je bilo smrtničko ime ovog legendarnog vladara) je u filmovima vaskrsao i Omar „Doktor Živago“ Šarif, sa nešto više uspeha (i manje smrtno obolelih od radijacije). Tako da se za naslov Mongol: The Rise to Power of Genghis Khan može, bez mnogo dvoumljenja, reći da je najbolji film sa Džingis Kanom. (Bill & Ted's Excellent Adventure se ne računa.)

Mali Temudžin je stasao za odabir snaše za ženidbu, pa kreće sa ocem u potragu za njom. Uprkos očevim željama, njegovu pažnju prisvaja samo mladica Borte, i tako mu ona biva obećana za ženu. Nakon što mu, nešto kasnije, zlobnici otruju tatka, inače plemenskog vladara, Temudžin pada u njihovu nemilost, ali ga ne smeju pogubiti, jer Mongoli, po nepisanom zakonu, ne ubijaju decu. Tako počinje njegovo odrastanje, obeleženo ropstvom i bežanijama iz lanaca, poznanstvom sa umešnim Džamukom i jačanjem volje i tela, da bi se, jednoga dana, nakon borbe sa neistomišljenicima i uz bespogovornu podršku svoje žene Borte, pretvorio u ujedinitelja mongolskih plemena i utemeljivača jedne od najvećih imperija sveta.

Saznanje da, sa bakine strane, ima u sebi krvi Burjata, sibirskih Mongola, pokrenulo je u režiseru Sergeju Badrovu fascinaciju Džingis Kanom i želju da o njemu načini film, trilogiju, zapravo, ali mu uslovi to nisu dozvoljavali, pa je pokušao da smućka radnju drugog i trećeg dela u jedan jedini nastavak, planiran za 2010. godinu. Nažalost, posle mnogih odlaganja i preračunavanja, i taj se plan izjalovio, i ostao je samo ovaj uradak, koji se bavi Kanovim životom od sitnog dečaštva do ustanovljenja vlasti.

Temudžin još kao dete upoznaje Džamuku, kada mu ovaj pruži utočište i hranu. Sad, upravo taj mamlaz Džamuka (kineski glumac Honglei Sun), kada odraste, predstavlja najzabavniji deo filma, a glumac koji ga igra radi to razigranije i originalnije od drugih, sa više žara i facijalnih ekspresija u igri. Čoveče, on je previše kul za zdravorazumsko poimanje: kada mu se budući kan prvi put obrati za pomoć, izgleda kao Brandov pimp rođak iz Ulan Batora. Kasnije, u jednoj sceni, nakon što umalo izgubi glavu od neprijateljske ruke, on kratko cikne, poskoči i vrati se u bitku, prešavši iz straha od smrti do bojnog zanosa u samo par sekundi.  Tadanobu Asano, glumac koji igra Temudžina je dosta dobar, ali odmeren u izvedbi, tako da pored ovog lika i ne upada u oči. Ljubiteljima azijskog filma je Asanovo lice sigurno već znano, a neki od istaknutijih filmova u kojima se pojavljivao su Ichi the Killer i Zatoichi. Treći značajan lik je Borte, kanova verna ljuba, koju glumi naturščica Hulan Čulun, tada studentkinja novinarstva koja se pukim slučajem našla na Badrovljevoj platnoj listi; i njena je gluma sasvim pristojna, mada ne oduševljava.

Jedna stvar je posebno interesantna: iako govori o čoveku koji je, između ostalog, praotac 0,5% čitavog čovečanstva, film ne daje nikakvu naznaku o tom detalju. Temudžin, iako bismo iz ovog podatka mogli da zaključimo suprotno, nije prikazan kao ženskaroš ili poligamista, već je Borte jedina žena koju je on i pogledao u prve tri i po banke svog života. Nemojte me pogrešno shvatiti – ja volim monogamiju i pridržavam je se bez izuzetka, ali sam bio skroz zatečen ovakvim izborom reditelja, s obzirom na Džingisovu reputaciju. Drugo – malo je trulo to što slavni vojskovođa solidan procenat filma provede u okovima. Ono, shvatam da su praćene istorijske činjenice, ali mi previše puta vidimo Dž-a kako, bežeći od tamničara, trčka po stepi sa debelom drvenom pločom namaknutom oko vrata i zglobova ruku. I treće – ponekad se desi da se, bez ikakvog objašnjenja, preskoči određeni vremenski period. Ne znam: u jednom trenutku ostane sa tri ratnika, u sledećem, PAF – narator nam kaže da je okupio silnu vojsku, pokorio gomilu plemena, ili nešto slično. Srećom, to ne škodi mnogo priči, ali upadne u oči.

Ako zažmurimo na to, čeka nas dosta dobar film. Odlično osmišljene masovne scene koje podsećaju na epske spektakle Dejvida Lina (ali, istovremeno, i na Snajderov 300; Leonida od Mongolije, možda?), skladna borilačka koreografija sa hektolitarskim krvoliptanjem, zatim PREDIVNA fotografija i mnoštvo zaboravljenih narodnih običaja, daju filmu Mongol neki fin i neobičan šmek koji bi mu, za neku godinu, mogao dobaviti osrednji kultni status. Ne može da se meri sa klasicima, nažalost, ali ga činjenica da je jedan od najboljih i najambicioznijih  ostvarenja sa istorijskom tematikom u prethodnoj deceniji, ubacuje u obavezno štivo svakog ljubitelja žanra, ali i onih koji istoriju ne ljube mnogo.

UMESTO PANČLAJNA