THE HOBBIT: THE DESOLATION OF SMAUG (2013)

REŽIJA: Peter Jackson
ULOGE: Ian McKellen, Martin Freeman, Richard Armitage


“It's a dangerous business, Frodo, going out your door. You step onto the road, and if you don't keep your feet, there's no knowing where you might be swept off to.”

Tolkin je još davno, govoreći kroz Bilbov lik, predstavio istinu koja je dobro poznata svakome ko je ikada osetio svrab u đonovima i potrebu da se odmetne u nepoznato. Iako je u pitanju priča stara 75 godina, prošle zime smo, u društvu trinaest patuljaka, jednog čarobnjaka i jednog neuobičajeno odvažnog hobita, krenuli na staro-novo putovanje, znajući gde idemo i šta nas čeka na njegovom kraju, ali potpuno nesvesni puta koji će nas do cilja dovesti. Iako ta odiseja još uvek nije završena, sada smo za jedan veliki korak bliži koncu priče.

Ukratko, Šmaugovo pustošenje nas, nakon vrlo kratkog uvoda koji pokazuje trenutak formiranja ideje o Torinovoj družini, vraća na tačku na kojoj nas je prethodni film ostavio. Bilbo, Gandalf i patuljci se, nakon prelaska Maglenih planina, probijaju ka istoku i Ereboru, praćeni odredom orkova pod vođstvom Azoga Skrnavitelja (beli ork imena toliko sjajnog da ne možete odoleti potrebi da ga izgovarate iznova i iznova). Samotna planina je, iako naizgled na dohvat ruke, još uvek prilično daleko od naših junaka koji, osim potere, nose i teret trke sa vremenom, uzevši u obzir da se na obroncima Erebora moraju naći pre poslednjeg dana već izmičuće jeseni kako bi našli skriveni ulaz u planinske dvorane.

Većini je priča Hobita poznata još iz detinjstva. Iako je delovalo čudno to što Džekson od prilično kratkog romana pravi još jednu trilogiju (a i, da se ne lažemo, svima je zvučalo kao još jedan I will take your money now poduhvat), kao veliki ljubitelj, pre svega Hobita, a Gospodara prstenova potom, priznaću da nisam nimalo razočaran dosadašnjim rezultatom. Naprotiv, nakon dva pogledana filma, čekanje konačnog poglavlja ovog poduhvata će biti slatko mučenje ispunjeno ponovnim čitanjem romana i filmskim maratonima tokom svih relevantnih praznika.

No, šta je to što Hobitu iznenada daje dovoljno građe da se pretvori u devetočasovno sagu kada je roman moguće pročitati za jedno popodne (čak i ako niste veliki ljubitelj pisane reči)? Uprkos tome što je osnova priče jednostavna, razni dodaci koje je Tolkin svojevremeno sročio daju malo širu sliku o događanjima u Srednjoj zemlji dok je Torinova družina hrabro grabila ka podnožju Samotne planine. Tako ćemo dobiti širu sliku o dešavanjima u vezi sa pojavom Volšebnika u Dol Gulduru (da, Volšebnik, a samo malo je delilo autora teksta da spomene i bauke ali je ta ideja odbačena u svrhu smanjivanja potencijalne konfuzije) i akcijama Belog saveta koje su dovele do njegovog prognanstva odatle. Takođe, pored već pominjanog Azoga Skrnavitelja (naravno da ćemo svaki put reći njegovo puno ime), videćemo još neke likove, neke koji se po prvi put pojavljuju na platnu, a neke potpuno nove za celu priču.

Već na samom početku srešćemo se sa Beornom koji će družini pružiti preko potrebno utočište pre nego što se odmetnu na dalji put kroz Mrku šumu. Tu će nas dočekati neka stara, dobro poznata lica, a i neka nova. Pre svega, tu je Legolas, koji je dosta drugačiji lik od onog kog smo videli u Gospodaru prstenova. Ponosni princ Mirkwooda ne krije svoju netrpeljivost prema patuljcima, a ni svoje ninja-like borilačke veštine. Jeste, vilenjaci su suludo vešti, ali prva osoba koja prigovori da su akcione scene nerealne može slobodno da napusti prostoriju jer, zaboga, pričamo o filmu u kome četrnaest niskih izmišljenih stvorova pokušava da preotme planinu od zmaja.

Možda najkontroverznija pridošlica u ovu sagu jeste Tauriel, crvenokosa vila koju tumači Evangeline Lilly (kasting koji su pozdravili svi stari fanovi Losta). Iako su, na internetu i van njega, pokrenute silne rasprave o opravdanosti uvođenja ovakvog lika u priču, moje je mišljenje da je ona bila više nego dobrodošao dodatak, i to iz sledećeg razloga: u romanu nema ženskih likova. Da, dobro ste pročitali. Stoga, u bogatom svetu kao što je Srednja zemlja, nije imalo smisla ne dodati junakinju koja će predstaviti vilin-vrstu u boljem svetlu nego što su to uradili njeni kraljevski predstavnici. Pored Legolasa i njegovog oca Tranduila, teško je ne pomisliti da su elfovi Mirkwooda ono što bi kolokvijalno nazvali sfinkterima, ali Tauriel tu sliku znatno popravlja.

Stigavši u Jezergrad upoznaćemo se i sa Bardom (Luke Evans), potomkom Giriona, strelca koji je učestvovao u bici protiv Šmauga kada je ovaj prvi put napao Erebor i Dol. Bard je brižni single dad koji će biti glas razuma nasuprot Gospodara Jezergrada koga tumači briljantni gospodin Stephen Fry dajući mu sjajnu komičnu crtu koju ćete vrlo lako vezati za bilo kog funkcionera koji vam padne na pamet. I na samom kraju, tu je i Šmaug lično, veliki pohlepni leteći crv čiji glas je glavom i bradom Benedict Cumberbatch (što susret Šmauga i Bilba čini posebno zabavnim za ljubtelje BBC produkcije Šerloka).

Ono što je karakteristično za Šmaugovo pustošenje jeste izuzetan broj akcionih scena koje, iako ih je dosta, ni u jednom trenutku ne bivaju dosadne. Naprotiv, iako su ponekad sulude (naročito kada su u borbe uključeni i vilenjaci), ove sekvence su više nego zabavne i izvanredno osmišljene i režirane. Jeste, sve je over-the-top ali morate imati na umu da je tu suludost trebalo osmisliti i snimiti. U tom pogledu, kape dole za akcione koreografe.

Vizuelno, drugi deo Hobita je očekivano prelep. Nakon prethodna četiri filma iz istog sveta, nije preterano potrebno naglašavati da je fotografija vrhunskog kvaliteta. 3D verzija nije preterano spektakularna ali ni previše napadna. Brzo ćete zaboraviti na na naočare i savršeno se saživeti sa prizorima na platnu. Muzika je takođe up to par, kao što je bila i u ranijim Džeksonovim izletima u Srednju zemlju, iako Šmaugovo pustošenje ne donosi nove tugaljive (niti vesele) pesme sa sobom.

Koji je, onda, downside? To, naravno, zavisi od toga kako ćete se prema ovom (i ostalim filmovima u serijalu) postaviti. Ukoliko budete želeli da tražite dlaku u jajetu i gunđate zbog razlika između romana i ekranizacije, imaćete više nego dovoljno materijala da to radite do izlaska poslednjeg dela trilogije. Ukoliko jednostavno želite da se zabavite i uživate u avanturi, bićete više nego dobro nagrađeni.

Autor ovog teksta je kao šesnaestogodišnjak pojeo ulaznicu nakon bioskopske projekcije "Dve kule". Sve izrečeno u ovom tekstu nosi dodatnu pokajničku težinu osobe koja se oporavila od “to nije bilo tako u knjizi” sindroma i rešila da se opusti i uživa.

Sročio:
Aleksandar Apić