уторак, 10. децембар 2013.

DEAD MAN'S SHOES (2004)



REŽIJA i SCENARIO: Shane Meadows



Jeste li se ikada pitali kako bi Get Carter, kultno ostvarenje britanskog filma, izgledao da ga je režirao Ken Louč ili neko iz garniture reditelja kitchen sink žanra iz šezdesetih? Sva je prilika da niste, i to je sasvim okej – ne brigajte, sa vašom psihom je sve u redu. Ako, pak, jeste – autor ovih redova kleči u strahopoštovanju pred zaprepašćujućom nasumičnošću vaše mašte – nešto što možda najbliže prilazi toj vašoj viziji je Dead Man’s Shoes, osvetnički pohod pod režiserskom palicom Šejna Medouza, poznatog nam po filmovima This is England i 24 7: Twenty Four Seven.


U nekakvoj zabiti u centralnom delu Engleske, stacionirana je grupa sitnih kriminalaca, sklopljena uglavnom od dilera na nižim stupnjevima lanca ishrane. Oni na silu u ekipu uvlače Entonija, mentalno zaostalog momka iz komšiluka, ali se njihova druženja, podgrejana opojnim supstancama, često svode na brutalno ponižavanje i psihofizičko zlostavljanje ovog priprostog dečka, ostavljajući neizbrisive posledice.

Nekoliko godina kasnije, u gradić se vraća Ričard, Entonijev brat, član paravojnih formacija, koji je odsustvovao po dužnosti, sada rešen da sprovede okrutnu i neumoljivu osvetu nad mučiteljima svog najbližeg srodnika. Isprva, u pitanju su samo stalking, zastrašivanje i poigravanje sa nervima baraba, ali ubrzo stvari postanu mnogo ozbiljnije, kada Ričard svesno pređe granicu i stane svojim neprijateljima prolivati hektolitre vitalnog crvenog tkiva.

Napetost raste postepeno, kako u glavama pomenutih kriminalaca, tako i kod gledalaca. Nema mnogo dešavanja: praktično, sve se može sumirati u nekoliko reči, ali Medouz umešno razvlači tu neobimnu priču na čitavih sat i po vremena, kombinuje sadašnje vreme i kratke flešbekove u vezi sa Entonijevim maltretiranjem, učinivši da, pri tom, konačni proizvod ni u jednom trenutku ne doživi prazan hod.

Veliku ulogu u tom diktiranju tenzije u filmu igra glumac Padi Konsidin, čiji Ričard, što likom, što ponašanjem, unosi strah svakome ko mu stane na put. Bojazan, naravno, ima osnova, jer je gospodin pravi komandos, obučen za šunjačinu i lišavanje osobe života na sto i jedan veoma živopisan način. Bog će im oprostiti, razmišlja naš paramilitarac u prvim rečenicama filma, i pustiti ih da uđu u raj. Ja ne mogu da živim s tim. Zbog toga, ali i zbog nekih razloga koje neću otkrivati jer bih vam olako pokvario doživljaj, uzima terazije u jednu, a plamteći mač u drugu ruku, i sprovodi svoju volju, polako ali efikasno.

Kao što rekoh, nisu samo Ričardovo ponašanje i vojnička reputacija izgradili tako strašnu sliku o njemu: pogledajte mu oči, i biće vam jasno; obratite pažnju na njegovu bradurinu, i povezaćete sve. Konsidin i izgleda kao čovek na sve spreman, neko od koga ne znaš šta možeš da očekuješ; neko ko trepet seje izostankom istog kod sebe; hladan je i jeziv, kao kakav ludooki britanski kasapin.

Spram njega, ilegalna škvadra kojoj je za petama izgleda nam kao gomila šarlatana. Štaviše, ni sam Medouz se ne trudi mnogo da nas razuveri: kreću se po varoši u minijaturnom automobilu, nabijeni jedan uz drugog kao klovnovske sardine, a kada zagusti, i Ričardova kontura se javi na horiznotu, hvataju se hladnog oružja, teško upotrebljivog protiv čoveka treniranog da tranžira u borbi prsa u prsa. Ipak, to im daje nekakvu ljudskost, jer ne živi svaki lerdi kao Paćino u Licu sa ožiljkom – mnogo ih je više ovakvih, običnih, koji se, kada ih nesreća obrva, uzmuvaju i ubespomoće.

Nakon svakog pogledanog filma u kom Padi Konsidin ima i najmanju ulogu, taj glumac mi postaje sve draži. Ovde je, pored izvanredne izvedbe koja je svakako jedna od najboljih u dosadašnjoj mu karijeri, potpisan i kao koscenarista: ispostavilo se da je pisanje samo još jedan od njegovih mnogobrojnih talenata. (Osam godina kasnije, oprobao se i iza kamere, u iscrpljujućoj drami po imenu Tyrannosaur, o kom smo i mi pisali prošle jeseni.)

U ulozi Entonija našao se tada manje poznati glumac po imenu Tobi Kebel, koji je u ovom filmu ostvario svoj debi na velikom platnu, ali je međunarodnu slavu doživeo samo nekoliko godina kasnije, u roli skroz drugačijoj od ove – verovatno ga se mnogi od vas sećaju kao Džonija Kvida, jednog od glavnih likova filma RocknRolla, poslednjeg filma Gaja Ričija pre bavljenja dogodovštinama viktorijansko-edvardijanskog detektivskog dvojca. Kao Entoni, on je vrlo dobar, uverljiv, mada ne mogu reći da me je oduvao s nogu i istresao iz gaća. Od drugih glumaca, svi su valjani, ali se niko naročito ne ističe, osim, možda, Garija Streča, koji igra nastranog bosa Sonija.

Film ima i zanimljiv saundtrek, kojim dominira kvalitetan indie zvuk, sa posebnim akcentom na pesme američkog benda Calexico. Medouz sa uspehom koristi muziku kao pomoćno sredstvo pri uobiličavanju atmosfere, izvrsno je uskladivši sa prelepim snimcima zelenih predela središnjice britanskog ostrva.

Kad se sve podvuče, iako je osveta motiv koji dominira njime, Dead Man’s Shoes je uspeo da postane ostvarenje koje je i nešto više; on poseduje izvesnu dubinu koju slični filmovi često omaše. Nije tek puki skup prikaza egzekucija, već i studija o krivici, zločinu i kazni; takođe, ni njegov glavni junak, Ričard, nije samo dvodimenzionalni pravdoljubivi arhanđel odmazde, spreman da zgromi svog neprijatelja – on je mnogo kompleksniji.

To su samo neke od stavki koje ovo delo čine jednim od boljih naslova revenge flick podžanra. Medouz i Konsidin, majstori svojih zanata, ovde su u vrhunskoj formi; ostaje samo da vidimo hoće li budućnost doneti još neku kolaboraciju ova dva uma, koji, očigledno, blistaju kada su zajedno.



Нема коментара:

Постави коментар