REŽIJA i SCENARIO:
Shane Meadows
Jeste li se
ikada pitali kako bi Get Carter,
kultno ostvarenje britanskog filma, izgledao da ga je režirao Ken Louč ili neko
iz garniture reditelja kitchen sink
žanra iz šezdesetih? Sva je prilika da niste,
i to je sasvim okej – ne brigajte, sa vašom psihom je sve u redu. Ako, pak, jeste – autor ovih redova kleči u
strahopoštovanju pred zaprepašćujućom nasumičnošću vaše mašte – nešto što možda
najbliže prilazi toj vašoj viziji je Dead
Man’s Shoes, osvetnički pohod pod režiserskom palicom Šejna Medouza,
poznatog nam po filmovima This is England
i 24 7: Twenty Four Seven.
U nekakvoj
zabiti u centralnom delu Engleske, stacionirana je grupa sitnih kriminalaca,
sklopljena uglavnom od dilera na nižim stupnjevima lanca ishrane. Oni na silu u
ekipu uvlače Entonija, mentalno zaostalog momka iz komšiluka, ali se njihova druženja, podgrejana opojnim
supstancama, često svode na brutalno ponižavanje i psihofizičko zlostavljanje
ovog priprostog dečka, ostavljajući neizbrisive posledice.
Nekoliko
godina kasnije, u gradić se vraća Ričard, Entonijev brat, član paravojnih
formacija, koji je odsustvovao po dužnosti, sada rešen da sprovede okrutnu i
neumoljivu osvetu nad mučiteljima svog najbližeg srodnika. Isprva, u pitanju su
samo stalking, zastrašivanje i
poigravanje sa nervima baraba, ali ubrzo stvari postanu mnogo ozbiljnije, kada
Ričard svesno pređe granicu i stane svojim neprijateljima prolivati hektolitre
vitalnog crvenog tkiva.
Napetost
raste postepeno, kako u glavama pomenutih kriminalaca, tako i kod gledalaca. Nema
mnogo dešavanja: praktično, sve se može sumirati u nekoliko reči, ali Medouz
umešno razvlači tu neobimnu priču na čitavih sat i po vremena, kombinuje
sadašnje vreme i kratke flešbekove u vezi sa Entonijevim maltretiranjem,
učinivši da, pri tom, konačni proizvod ni u jednom trenutku ne doživi prazan
hod.
Veliku ulogu
u tom diktiranju tenzije u filmu igra glumac Padi Konsidin, čiji Ričard, što
likom, što ponašanjem, unosi strah svakome ko mu stane na put. Bojazan,
naravno, ima osnova, jer je gospodin pravi komandos, obučen za šunjačinu i
lišavanje osobe života na sto i jedan veoma živopisan način. Bog će im oprostiti, razmišlja naš paramilitarac
u prvim rečenicama filma, i pustiti ih da
uđu u raj. Ja ne mogu da živim s tim. Zbog toga, ali i zbog nekih razloga
koje neću otkrivati jer bih vam olako pokvario doživljaj, uzima terazije u
jednu, a plamteći mač u drugu ruku, i sprovodi svoju volju, polako ali
efikasno.
Kao što
rekoh, nisu samo Ričardovo ponašanje i vojnička reputacija izgradili tako
strašnu sliku o njemu: pogledajte mu oči, i biće vam jasno; obratite pažnju na
njegovu bradurinu, i povezaćete sve. Konsidin i izgleda kao čovek na sve spreman, neko od koga ne znaš šta možeš da
očekuješ; neko ko trepet seje izostankom istog kod sebe; hladan je i jeziv, kao kakav ludooki
britanski kasapin.
Spram njega,
ilegalna škvadra kojoj je za petama izgleda nam kao gomila šarlatana. Štaviše,
ni sam Medouz se ne trudi mnogo da nas razuveri: kreću se po varoši u
minijaturnom automobilu, nabijeni jedan uz drugog kao klovnovske sardine, a
kada zagusti, i Ričardova kontura se javi na horiznotu, hvataju se hladnog
oružja, teško upotrebljivog protiv čoveka treniranog da tranžira u borbi prsa u
prsa. Ipak, to im daje nekakvu ljudskost, jer ne živi svaki lerdi kao Paćino u Licu sa ožiljkom – mnogo ih je više
ovakvih, običnih, koji se, kada ih nesreća obrva, uzmuvaju i ubespomoće.
Nakon svakog
pogledanog filma u kom Padi Konsidin ima i najmanju ulogu, taj glumac mi
postaje sve draži. Ovde je, pored izvanredne izvedbe koja je svakako jedna od
najboljih u dosadašnjoj mu karijeri, potpisan i kao koscenarista: ispostavilo
se da je pisanje samo još jedan od njegovih mnogobrojnih talenata. (Osam godina
kasnije, oprobao se i iza kamere, u iscrpljujućoj drami po imenu Tyrannosaur, o kom smo i mi pisali
prošle jeseni.)
U ulozi
Entonija našao se tada manje poznati glumac po imenu Tobi Kebel, koji je u ovom
filmu ostvario svoj debi na velikom platnu, ali je međunarodnu slavu doživeo
samo nekoliko godina kasnije, u roli skroz drugačijoj od ove – verovatno ga se
mnogi od vas sećaju kao Džonija Kvida, jednog od glavnih likova filma RocknRolla, poslednjeg filma Gaja Ričija
pre bavljenja dogodovštinama viktorijansko-edvardijanskog detektivskog dvojca.
Kao Entoni, on je vrlo dobar, uverljiv, mada ne mogu reći da me je oduvao s
nogu i istresao iz gaća. Od drugih glumaca, svi su valjani, ali se niko naročito
ne ističe, osim, možda, Garija Streča, koji igra nastranog bosa Sonija.
Film ima i
zanimljiv saundtrek, kojim dominira kvalitetan indie zvuk, sa posebnim akcentom na pesme američkog benda Calexico.
Medouz sa uspehom koristi muziku kao pomoćno sredstvo pri uobiličavanju
atmosfere, izvrsno je uskladivši sa prelepim snimcima zelenih predela
središnjice britanskog ostrva.
Kad se sve
podvuče, iako je osveta motiv koji dominira njime, Dead Man’s Shoes je uspeo da postane ostvarenje koje je i nešto
više; on poseduje izvesnu dubinu koju slični filmovi često omaše. Nije tek puki
skup prikaza egzekucija, već i studija o krivici, zločinu i kazni; takođe, ni
njegov glavni junak, Ričard, nije samo dvodimenzionalni pravdoljubivi arhanđel
odmazde, spreman da zgromi svog neprijatelja – on je mnogo kompleksniji.
To su samo
neke od stavki koje ovo delo čine jednim od boljih naslova revenge flick podžanra. Medouz i Konsidin, majstori svojih zanata,
ovde su u vrhunskoj formi; ostaje samo da vidimo hoće li budućnost doneti još
neku kolaboraciju ova dva uma, koji, očigledno, blistaju kada su zajedno.
Нема коментара:
Постави коментар