Neki
se filmovi naprosto – zagube. Nagrade im se napraše na polici, rolne celuloida
postanu memljive i trošne, televizije prestanu da se lome o prava za
prikazivanje... i nečiji trud, možda i višestruko nagrađen, postane istorija. A
neretko, krivac za to nije ni zastarelost teme, niti loša gluma ili neki sličan
propust, već pusta razmaženost gledalaca i neobjašnjiv strah od dvobojne
filmske zabave.
Takav
je i ovde slučaj; Marty, nekadašnji
dobitnik četiri „oskara“ (režija, scenario, glavna muška uloga i najbolji film)
i prvi američki film nagrađen kanskom „zlatnom palmom“, danas je skrajnut,
izopšten, i jošte živi mahom u sećanjima vremešnih kinooperatera i istinskih
poznavalaca sedme umetnosti.
