THE KINGS OF SUMMER (2013)

REŽIJA: Jordan Vogt-Roberts
SCENARIO: Chris Galletta
ULOGE: Nick Robinson, Gabriel Basso, Moises Arias

Sećate li se onog leta kada ste shvatili da više niste klinci i da možete držati ceo svet u šaci ako samo malo više pružite ruku? U slučaju da ste zaboravili, Kraljevi leta će vam vratiti sećanje na taj osećaj. Ako, pak, niste, onda vam neće trebati previše vremena da se saživite sa ovim momcima na vrhu sveta. Ili, barem, u jednom od njegovih skrivenih kutaka.

SEARCHING FOR BOBBY FISCHER (1993)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA I SCENARIO: Steven Zaillian

ULOGE: Max Pomeranc, Ben Kingsley, Laurence Fishburne, Joe Mantegna, Joan Allen

            Bobi Fišer – kakvo čudo od čoveka, poremećena inteligencija sa rukama i nogama, hodajuća kontradiktornost izletela pravac iz Manovog romana! Ninajući se na ljuljašci genija dodirnuo je oba pola, podigao prašinu, učinio da mu se ljudi dive i da ga preziru, a onda nestao. Ne jednom – nekoliko puta, čak. Posle svetskog prvenstva 1972. godine, povukao se iz svih takmičenja, ispario skoro potpuno, da bi tek s vremena na vreme izranjao iz mase: jednom je čak bio i uhapšen, zbog toga što je navodno odgovarao opisu pljačkaša tek orobljene banke – smatrao je da su mu smestili; da je taj pritvor udar na njegovu ličnost. Zbog meča sa Borisom Spaskim u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je u to vreme, kao što pamtimo, bila pod sankcijama (dakle, zabranjivana su joj bilo kakva sportska dešavanja), izgubio je državljanstvo Sjedinjenih Država, pa se do kraja života potucao po raznim zemljama sveta, zaključno sa Islandom. Taj prometejski meč, odigran na Svetom Stefanu i u Beogradu, ali i Fišerov antiamerički stav uopšte, učinio ga je večnim prijateljem srpskog naroda, što je pre nekoliko godina umalo rezultovalo imenovanjem jedne ulice u prestonici po njemu. (Ja ga, iskreno, više cenim kao vanrednog šahistu no kao nosioca bilo kakvih stavova, ali – to je samo moje mišljenje.)

MARTY (1955)

REŽIJA: Delbert Mann

ULOGE: Ernest Borgnine, Betsy Blair, Joe Mantell, Esther Minciotti

Neki se filmovi naprosto – zagube. Nagrade im se napraše na polici, rolne celuloida postanu memljive i trošne, televizije prestanu da se lome o prava za prikazivanje... i nečiji trud, možda i višestruko nagrađen, postane istorija. A neretko, krivac za to nije ni zastarelost teme, niti loša gluma ili neki sličan propust, već pusta razmaženost gledalaca i neobjašnjiv strah od dvobojne filmske zabave.

Takav je i ovde slučaj; Marty, nekadašnji dobitnik četiri „oskara“ (režija, scenario, glavna muška uloga i najbolji film) i prvi američki film nagrađen kanskom „zlatnom palmom“, danas je skrajnut, izopšten, i jošte živi mahom u sećanjima vremešnih kinooperatera i istinskih poznavalaca sedme umetnosti.