Piše: Nenad J.
Režija i scenario: Martin McDonagh
Martin McDonagh je,
sasvim očigledno, pisac koji gaji izvestan soft spot za psihopate u svojim
scenarijima. Od Oskarom ovenčanog krateža Six Shooter, preko fenomenalnog In Bruges do najnovijeg Seven Psychopaths, na ekranu su nam prikazani psihotični
likovi raznih tipova, za promenu – sasvim ubdeljivo i zabavno. Nakon što sam
pre skoro godinu dana video trejler i glumačku postavu za ovaj film, moram
priznati da se u mene uvukla strepnja jer, kao što je običaj poslednjih godina,
filmovi sa odličnim reklamama često ne uspeju da iste i opravdaju. Na svu
sreću, ovde to nije bio slučaj. Naprotiv, film me je oduševio i to na potpuno
drugačiji način od onog koji sam očekivao.
Marti (Collin
Farrell) je holivudski scenarista koji za sada ima samo naslov i gomilu praznih
flaša oko sebe. Pred njim je zadatak da napiše scenario za „Sedam psihopata“ a
sve što je uspeo da uradi jeste da napiše nekoliko teza sa prilično mlakim
idejama. Njegov pajtos Bili (Sam Rockwell) je, s druge strane, jedan od onih
labilnih prijatelja koje većina nas ima, lik koji je spreman da da svoj
doprinos do te mere da ponekad učini da stvari postanu blago neprijatne. U ovom
slučaju, cela situacija će postati vrlo awkward ali i vrlo inspirativna za
Martijev proces borbe sa praznim papirom. Pored problema sa pisanjem, Bili
(koji je jedan od glumaca „između uloga“) ulazi u problem kada on i njegov
dog-napping partner (sjajni Christopher Walken) otmu psa lokalnog kriminalca
(Woody Harrelson) i kompletan haos koji je već počeo da se gomila oko njihovih
života učine još nezgodnijim i opasnijim. Kako ne bih odao neke od ključnih i
najzanimljivijih momenata filma, ovde ću stati sa pregledom priče.
Ono što
Psihopate čini sjajnim filmom nije toliko sama srž fabule jer se scenario u dobroj
meri bavi opštim mestima. Zapravo, ceo koncept filma o pisanju filma je već
viđena stvar, ali ovde se ta zamisao obrće i uvlači sama u sebe praveći vrlo
zanimljivu Mebijusovu traku. Ceo narativ pršti od odličnog metateksta i
konstantno se obraća samom sebi, nijednom ne probivši četvrti zid. Kada se
sagleda u celini, film je u sebi i izvan sebe umetnost koja imitira život koji
imitira umetnost, začarano kolo ali izrežirano tako da se gledaocu ne zavrti u
glavi od mozganja već postavlja sasvim dovoljno jasne granice kako bi se u
priči uživalo na odgovarajući način. Još jedna od jačih strana je obilje crnog
humora i skoro Tarantinovskog nasilja, koje i dalje nije plagijat (čak
zamišljam dotičnog kako sa uživanjem gleda ovaj film). Ipak, ono što je na mene
ostavilo najveći utisak jesu vinjete koje se bave svakim od psihopata koji su
deo filma (našeg i Martijevog) – bili oni stvarni ili fiktivni. Plus, svaki
film u kome se Tom Waits pojavi u bilo kom obliku ima +5 na odličnost, to je
jasno samo po sebi. Epizodne uloge su fantastično izvedene, i zapravo sam
Farrell je vezivno tkivo i akter u svom filmu više nego narator i glavni lik,
što je, po mom mišljenju, još jedan od sjajnih kontramomenata koji ovaj film
čine zabavnim. Istina, kao celina je daleko od savršenog, i ima delova i
dijaloga koji su mogli biti bolje izbrušeni, ali i dalje je više nego vredan
gledanja.
Sasvim mi je
jasno da se Psihopate neće svideti svima. Na kraju, to im nije ni bio cilj.
Ipak, ako ste ljubitelj crnih šala, shoot-outa u pustinjama, kratkih priča o
ubistvima i osveti, Vejtsa, Harelsona i metahumora, potpuno sam ubeđen da ćete
u ovom filmu uživati barem koliko i ja. Dinamičniji od In Bruges ali
raslojeniji, daje sasvim dovoljno i ljubiteljima akcije i ljubiteljima dobrih
dijaloga i akcione filozofije. Što se mene tiče, nadam se da će McDonagh
nastaviti u ovom pravcu i podariti nam još ovakvih divota narednih godina.
Нема коментара:
Постави коментар