субота, 01. децембар 2012.

BLOOD SIMPLE. (1984)


REŽIJA: Joel Coen



Elem, mi smo vršnjaci, ovaj film i ja. Znamo se; ono, na ćao-ćao smo, ali nikad nisam imao priliku da ga pobliže upoznam. Prvenac braće Koen je, na savet Sema Rejmija (autora Evil Dead serijala), finansiran tako što su njegovi tvorci, bukvalno, išli od kuće do kuće i prikazivali trejler traživši novčanu podršku od meštana, da bi na kraju skupili tri frtalja miliončeta za to svoje čedo. Produkt toga je jedan od najboljih neo-noir naslova i odličan početak jedne rodbinske saradnje koja traje do dana današnjeg, nekada uspešne, nekada manje takve.

Za razliku od većine kasnijih njihovih filmova, Blood Simple (naslov je fraza iz jednog romana Dašijela Hameta) se manje oslanja na scenario, nije naročito govorljiv, već su događaji i radnja elementi koji vuku čitavu stvar. Naravno, ne mislim da je scenario slab – štaviše, dosta je duhovit (sa puno mračnine), kao što jedan noar film i treba da bude – već da ga ima manje no što bi čovek očekivao.  Džulijan Marti, vlasnik zadimljene birtije (Hedaja, možda u ulozi svog života, iako je malo falilo da Martija glumi Brus Kempbel, Rejmijev metalika), počinje da dovodi u sumnju ženinu vernost, pa unajmljuje precvalog detektiva da proveri njegove pretpostavke iz prve ruke, ali i da, ako se ispostavi da su one tačne, sazna i dojavi mu identitet dotičnog dorabotnika. Iste večeri, njegova žena (Mekdormandova, uvek ista) rešava da se smuva sa Martijevim radnikom koji ju je povezao kući, i kome se ona oduvek sviđala, i ta vest pali mašinu fabule koja se ne zaustavlja do samog kraja filma – zabuna sledi zabunu, nepoverenje se gomila i svako misli da je sam u čitavom sosu, pa i dela u skladu sa time, što proizvodi mnoštvo neželjenih i nepovratnih efekata, a svaki postupak se, od strane gledaoca, može razumeti i opravdati nekim detaljem odranije.

Iako su Koeni tada bili tek kinematografski početnici, kadrovi, uglovi kamere i trikovi kojima su se služili su, moram da priznam, u ovom filmu dovedeni gotovo do perfekcije – a skrenuo bih posebnu pažnju na par „prelaznih“ scena (ko je gledao, znaće o čemu pričam) koje su za to vreme, pretpostavljam, predstavljale inovaciju. Takođe, kao što je to i inače slučaj kada je u pitanju ovaj režiserski dvojac, zvuk igra veoma značajnu ulogu u atmosferi, kao i muzika – instrumentali, iako minimalistički, prijatni su za uvo, a ima i nekoliko popsi hitića iz šezdesetih i ponešto od latino zvuka.

Dakle, da podvučem. Režija – odlična; ekipa i gluma – dosta dobra; zvuk i muzika – fantastični; scenario, zaplet – bombona: noar i špageti vestern u istom loncu; atmosfera – napeta do poslednje scene. Da filmove doživljavam pojedinačno kroz ove kategorije, dakle, ne kao celinu, ovaj bi sigurno dogurao do pedeset najboljih na mojoj listi.

ALI.

U poslednjoj etapi filma, desilo se nešto, ne znam šta tačno – ne umem baš da uperim prstom u taj trenutak – što je učinilo da se osećam prevarenim. Možda ne prevarenim, ali su moja očekivanja svakako bila izneverena, iako se film završio na neki, recimo, logičan i manje-više očekivan način. Ne znam, možda mi je bilo i teško da se unesem u film u kome su gotovo svi  likovi sa više od pet minuta vremena na ekranu – ne naročito dopadljivi, iako duboki i solidno razrađeni. Film je čak veoma dobar, nije loš, daleko od toga. Ali nije ni nezaboravan. Meni nije, to jest. Prednost bih ipak dao Lebovskom ili O brother, ili nekom drugom njinom filmu.

Znate one knjige sa desetak različitih završetaka, koje smo gutali kao klinci? Ono kad čitalac ima izbore, kao, „ako pristaješ da kupiš prašak sa Čolinim diskom idi na *neki redni broj* stranicu“, pa, posle nekoliko takvih odabira dođe do jednog od dosadnijih ponuđenih krajeva koji mu kaže nešto kao: „Nisi spasao princezu, majanski vrač ti je odrubio polni organ i njime nahranio jaguara, ali živ si, aman-zaman, zaokruži današnjim dan crvenim; plus, čujem da Sulejman traži vratara za harem“?

E, pa – upravo sam takav osećaj imao.



Нема коментара:

Постави коментар