четвртак, 24. јануар 2013.

DREDD (2012)

PIŠE: Sycophant




REŽIJA: Pete Travis


            
          Možda se sećate prvog pokušaja da se Sudija Dred ekranizuje - neponovljive Silvester Stalone verzije iz '95-te, koji je, zajedno sa Barb Wire, Steel i Batman & Robin[1] zamalo uništio žanr superherojskog filma, sve do Blade i Spawn, koji su vratili nadu da takvi filmovi mogu biti iole koherentni i kvalitetni. Prvi Dred pati od boljke akcionog blokbastera '90-tih - nepovezan, žanrovski neodređen scenario, koji istovremeno želi da bude ljubavna drama, buddy komedija i akcioni triler, sa obaveznim daškom naivne eko-političko-sociološko-filozofske poruke, spojenog sa estetikom ranih '90-tih[2] (slična estetici '80-tih, ali sa manje laka za kosu i više boja koje prouzrokuju epileptični napad).
            
            Verujem da nisam jedini kome je taj film toliko ubio želju da više ikada gleda neku adaptaciju Dreda da je, saznavši da prave novi film, mentalno progunđao: „Uf, kako li će tek ovo ispasti, kada je prošli bio toliko oduran?!“. Što se ispostavilo kao greška, pošto je ovaj Dred u svakom smislu superiorniji od starog. Posle svega gorenapisanog to možda i ne zvuči kao preterani kompliment, ali novi Dred nije samo dobra adaptacija - već i dobar film.

            Film se kao uspešan produkt (u tehničkom i umetničkom smislu) može ocenjivati na više načina - kroz produkcijske vrednosti, ili kao zbir odnosa režije, scenarija, kamere, montaže i muzike, ali verujem da je najbitniji faktor - šta želi da (pri)kaže. Ne mislim to na koja je poruka ovog filma način - to je često potpuno subjektivno iskustvo - već zbog čega je ovaj film snimljen, koji je njegov raison d'être. Ako film (i ljudi koji su ga pravili, na čelu sa režiserom) ne zna šta želi da kaže i tačan način na koji to pokušava da nam prenese - onda gubi svrhu. Nažalost, većina filmova se štancuje upravo tako - bez identiteta i ideje kuda idu. Zbog toga je ovaj tako neočekivano iznenađenje - čist, jednostavni akcioni film u stilu '80-tih (minimalistična priča, nedvosmislena motivacija junaka i negativca, specijalni efekti koji služe filmu, umesto da odvraćaju od njega). 


            Dred (u sasvim solidnoj izvedbi Karl Urbana[3]) je Sudija - elitni policijac koji ima pravo da na licu mesta izrekne presudu - iz Mega Varoši 1, postapokaliptičnog grada od par stotina miliona žitelja, koji vrvi od nasilnog kriminala i poroka. Dobija na evaluaciju novopečenu probnu Sudiju Anderson (koju je mlada Olivija... kako god da se njeno prezime izgovara na srpskom, odigrala sa idealnom kombinacijom početne nesigurnosti i kasnije pronađene unutrašnje snage), idealističnog regruta sa psihičkim moćima. Dobar deo filma čini njihov odnos, koji je, fala bogovima kinematografije, potpuno nesexualan i baziran na uzajamnom profesionalnom poštovanju. Dred je jednodimenzionalni fašista, koji svet posmatra u crno-belim apsolutizmima - počinitelj zločina nije bitan, kao ni motiv zbog kog je prestup napravljen, bitna je samo kazna, koja je u njegovom svetu uvek neproporcionalno surova. Ipak, on prestupnicima uvek prethodno daje priliku da se svojevoljno predaju, ne ugrožava živote nevinih ljudi[4] i time predstavlja idealnog pandura - psihopata, naravno, pandur je, to se podrazumeva, ali kompetentni psihopata, koji je usmeren i pušten ka istinskim kriminalcima, umesto ljudima koji prelaze van pešačkog prelaza.[5] Anderson, s druge strane, zahvaljujući svojoj telepatiji vidi ljude onakvi kakvi zaista jesu i dublje razloge iza njihovih motivacija. Sukob njihovih ideologija je zanimljiv, logičan i organski prikazan. Naravno, oboje uče da stvari nisu takve kakve su mislili da jesu, ali je zanimljivo koliko je taj proces lepše prikazan kada se sex izbaci iz jednačine. Dred se menja kao lik ne zato što želi da uskoči u uniformu Andersenovki[6], već zato što je nešto zaista naučio od nje. Stvari se, naravno, komplikuju već pri njihovom prvom pozivu na dužnost - ispitivanju brutalnog ubistva u jednom mega oblakoderu. Tu dolaze u sukob sa Ma-Ma[7] (koju glumi uvek dražesna za gledanje Lina Hidi), vođom bande koja drži čitavu zgradu. A, pošto je u pitanju betonski golijat od par stotina spratova - u šaci ima stotine hiljada ljudi. Zgradu baca u emergency mod, čime zatvara sve njene izlaze i preko razglasa nudi nagradu za likvidiranje Sudija koji su došli na uviđaj. Tu počinje makljaža u najboljem maniru akcionih filmova '80-tih, sa dodatnim elementom limitirane municije i ostalih resursa (kao u Umri Muški franšizi), dok opasnost neprestano raste, a njihove opcije se sužavaju.

            Većina filma se odvija u jednoličnim hodnicima, što je u ovom slučaju dobra stvar - film ima skroman budžet (oko 50$ miliona, skoro duplo manje od svog prethodnika), koji je najočigledniji u uvodnim scenama - neubedljivo nalepljeni neblakoderi ne odaju utisak futurističkog grada. Ostali efekti su svrsishodni, odudara jedino slow motion[8] koji izaziva droga koju Ma-Ma proizvodi i diluje. Taj efekat je pravljen kako bi film mogli promovisati kao 3D, ali, pošto ga u tom izdanju nisam gledao, ne znam koliko je bio efikasan. Šteta što je tako loše finansijski prošao (nije čak ni povratio budžet - reklamna kampanja mu je bedna, verovatno je i to dobrim delom doprinelo lošem uspehu na blagajni), te su šanse za nastavak male (iako je zamišljen kao prvi deo triologije), ali se DVD i BR izdanja odlično prodaju, pa za to ipak postoji mogućnost. 

            Jednostavni, skoro sirov (ali nikako bljutav), akcioni filmčić, koji nema pretenzija da izigrava bilo šta drugo sem toga i zahvaljujući tome uspeva da se uzdigne iznad mnogih problema koji sputavaju standardni akcioni obrazac - i kao takav predstavlja jedan od najuspešnijih filmova 2012-te, te ga stoga toplo preporučujem kao idealnim za ekipno gledanje, sa društvom koje ume da ceni kvalitetno old-skul rokanje.





[1] Dobro, bilo ih je još, ali ih ne računam iz ovog ili onog razloga. The Crow i The Mask nisu bili loši filmovi, ali većina ljudi nije ni znala da su adaptacije stripa, tako da nema smisla da ih uvrstim u tu kategoriju. The Shadow, The Phantom i Tank Girl, pak, nisu bili dovoljno popularni (niti užasni) da naprave neki veći uticaj na industriju.
[2] Mnogi toga nisu svesni, ali rane '90-te su u nekim delovima ruralnih TV serija, muzičkih spotova i B filmova trajale sve do kraja '98-e.
[3] Koji ne ponavlja Staloneovu kardinalnu grešku i tokom čitavog filma ne skida šlem. Time, poput izvornog Dreda iz stripa, praktično prestaje da bude lik od krvi i mesa i postaje personifikacija slepe pravde.  
[4] Po tom pitanju je sličan Punisher-u, još jednom kultnom strip antiheroju . Iako se nalaze sa suprotnih strana zakona, obojica imaju sopstveni kod, kog se tvrdoglavo drže, bez obzira na okolnosti.
[5] Bilo kakva sličnost sa postojećim ličnostima, događajima i zanimanjima je sasvim slučajna i plod mašte.
[6] Da ne bude zabune, pod tim ne mislim da želi njen posao - on već ima njen posao. Ne, pokušao sam da napravim duhovitu igru reči na hoće da joj uđe u gaće idiom, ali nije ispalo duhovito. Ni zanimljivo.
[7] Uvek sam više voleo Maw-Maw verziju tog nadimka, sve je bolje kada se izgovori sa južnjačkim akcentom.
[8] Ili slou mošn, k'o što bi napisali u Blicu.

Нема коментара:

Постави коментар