PIŠE: Darko Jovanov
REŽIJA: Ben Lewin
ULOGE: John Hawkes, Helen Hunt, William H. Macy, Moon Bloodgood
Šta sve možeš da uradiš kad imaš
milion dolara? Možeš se, praktično, osigurati za čitav život, ako su ti
prohtevi razumni. Autić, stanče, vikendica. I malo šuški za obložiti jaknu pred
izlazak sa društvom. Dakle, mogao bi, i to naročito
ako živiš u Srbiji, uz pomoć tih šest ništica sništiti većinu svojih problema.
ILI. možeš kamarisati te pare i reći – ajde da mi snimite film u kom Džon Hoks
igra čoveka prikovanog za krevet i „gvozdena pluća“, a Helen Hant njegovog
seks-surogata. E, da: H.H. da bude gola. Stalno.
Istina, ne preterujem; film ne
odmakne daleko, a mi smo već na „ti“ sa intimnim oblastima njenog tela. Ali...
no, to vam je, deco, neka druga priča.
Kao što sam već otkrio u prethodnom pasusu, Džon Hoks (relativno neafirmisan, ali veoma sposoban glumac, uvek drukčiji) igra Marka O’Brajena, pesnika koji boluje od dečje paralize i koji, s obzirom na to da se bliži petoj deceniji života, a nema seksualnog iskustva, ima nameru da se, hm, ostvari na tom planu. Kada izjavi ljubav svojoj pomoćnici, ona ga napušta, jer ga naprosto nikad nije posmatrala kao potencijalnog životnog saputnika. On, zatim, uz pomoć nove paziteljice, počinje da razmatra ideju da poseti profesionalnog seksualnog surogata (što je, rekla bi neka zlobna duša, ušećeren naziv za zakonom prihvaćenu „prijateljicu noći“), pa, budući vernik, traži o takvim radnjama mišljenje od lokalnog sveštenika (Vilijam H. Mejsi, sa uvrnutom frizurom i dosta dobrom izvedbom). Pop odobrava, veruje da će Čova lično da napravi kompromis kad je reč o njemu i vanbračnom konzmiranju telesne ljubavi, te počinje da odlazi na seanse kod Šeril Koen-Grin, koju glumi, ko drugi, Helen Hant.
Kao što sam već otkrio u prethodnom pasusu, Džon Hoks (relativno neafirmisan, ali veoma sposoban glumac, uvek drukčiji) igra Marka O’Brajena, pesnika koji boluje od dečje paralize i koji, s obzirom na to da se bliži petoj deceniji života, a nema seksualnog iskustva, ima nameru da se, hm, ostvari na tom planu. Kada izjavi ljubav svojoj pomoćnici, ona ga napušta, jer ga naprosto nikad nije posmatrala kao potencijalnog životnog saputnika. On, zatim, uz pomoć nove paziteljice, počinje da razmatra ideju da poseti profesionalnog seksualnog surogata (što je, rekla bi neka zlobna duša, ušećeren naziv za zakonom prihvaćenu „prijateljicu noći“), pa, budući vernik, traži o takvim radnjama mišljenje od lokalnog sveštenika (Vilijam H. Mejsi, sa uvrnutom frizurom i dosta dobrom izvedbom). Pop odobrava, veruje da će Čova lično da napravi kompromis kad je reč o njemu i vanbračnom konzmiranju telesne ljubavi, te počinje da odlazi na seanse kod Šeril Koen-Grin, koju glumi, ko drugi, Helen Hant.
Kao baza za film poslužio je članak pravog Marka O’Brajena, pod imenom On Seeing A Sex Surrogate, svojevrsni
dnevnik razmišljanja i zapisnik događaja koji su se odvijali pre seansi i za
vreme njih. Neke stvari su izmenjene,
ali je režiser-scenarista Ben Luin ostao prilično veran originalu, bivajući pri
tom dramatičan kad zatreba, i veoma često ulazeći do kolena u humor, ali i
vešto izbegavajući struje patetike. Seks, jedna od bitnih tema filma, prikazan
je posve detabuizirano, kao prirodna stvar: nema klavirskih milozvuka, latica
ruža i slo-mo trka jednoroga kada se
tetka Helen ogoli. Zato ovaj film više naginje ka nekoj od evropskih škola nego
američkoj i Holivudu.
Pored simpatičnog scenarija, istakao
bih i glumce. Hoks, koji je, po meni, mogao
dobiti barem nominaciju za
Oskara, ako ništa drugo, jer sam na sat i po poverovao da je zaista nepokretan;
Hantova, koja ju je i dobila; pa i podrška u vidu Mejsija i Mun Bladgud (koja
glumi Veru, novu pomoćnicu) – solidno funkcionišu i dosta su uverljivi, čemu,
opet, mnogo doprinose realistično napisani dijalozi.
The
Sessions je mali, nepretenciozan film sa dušom, koji će se svakako više svideti širim
gledalačkim masama nego kritičarima. (Meni je bio sasvim pristojan, iako mi se
čini da se kraj desi pomalo naprasno, kao da se odjednom samo prelomi u odjavna "slova". Mada, to je možda i
očekivano, jer ni sam članak ne govori mnogo o O'Brajenovom životu nakon seansi
sa Šeril.) Ukratko, film je ispunjen dragim poznatim licima (i nekim telima o kojima donedavno nismo
ništa znali), dosta je zabavniji no što možda izgeda, a uz to ima da ponudi i
nešto srca i iskrenosti, što su sve svojstva kojima novija ostvarenja,
posebno poreklom iz Holivuda – ne obiluje.
Нема коментара:
Постави коментар