THE SESSIONS (2012)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Ben Lewin

ULOGE: John Hawkes, Helen Hunt, William H. Macy, Moon Bloodgood

            Šta sve možeš da uradiš kad imaš milion dolara? Možeš se, praktično, osigurati za čitav život, ako su ti prohtevi razumni. Autić, stanče, vikendica. I malo šuški za obložiti jaknu pred izlazak sa društvom. Dakle, mogao bi, i to naročito ako živiš u Srbiji, uz pomoć tih šest ništica sništiti većinu svojih problema. ILI. možeš kamarisati te pare i reći – ajde da mi snimite film u kom Džon Hoks igra čoveka prikovanog za krevet i „gvozdena pluća“, a Helen Hant njegovog seks-surogata. E, da: H.H. da bude gola. Stalno.

            Istina, ne preterujem; film ne odmakne daleko, a mi smo već na „ti“ sa intimnim oblastima njenog tela. Ali... no, to vam je, deco, neka druga priča.
Kao što sam već otkrio u prethodnom pasusu, Džon Hoks (relativno neafirmisan, ali veoma sposoban glumac, uvek drukčiji) igra Marka O’Brajena, pesnika koji boluje od dečje paralize i koji, s obzirom na to da se bliži petoj deceniji života, a nema seksualnog iskustva, ima nameru da se, hm, ostvari na tom planu. Kada izjavi ljubav svojoj pomoćnici, ona ga napušta, jer ga naprosto nikad nije posmatrala kao potencijalnog životnog saputnika. On, zatim, uz pomoć nove paziteljice, počinje da razmatra ideju da poseti profesionalnog seksualnog surogata (što je, rekla bi neka zlobna duša, ušećeren naziv za zakonom prihvaćenu „prijateljicu noći“), pa, budući vernik, traži o takvim radnjama mišljenje od lokalnog sveštenika (Vilijam H. Mejsi, sa uvrnutom frizurom i dosta dobrom izvedbom). Pop odobrava, veruje da će Čova lično da napravi kompromis kad je reč o njemu i vanbračnom konzmiranju telesne ljubavi, te počinje da odlazi na seanse kod Šeril Koen-Grin, koju glumi, ko drugi, Helen Hant.

            Kao baza za film poslužio je članak pravog Marka O’Brajena, pod imenom On Seeing A Sex Surrogate, svojevrsni dnevnik razmišljanja i zapisnik događaja koji su se odvijali pre seansi i za vreme njih.  Neke stvari su izmenjene, ali je režiser-scenarista Ben Luin ostao prilično veran originalu, bivajući pri tom dramatičan kad zatreba, i veoma često ulazeći do kolena u humor, ali i vešto izbegavajući struje patetike. Seks, jedna od bitnih tema filma, prikazan je posve detabuizirano, kao prirodna stvar: nema klavirskih milozvuka, latica ruža i slo-mo trka jednoroga kada se tetka Helen ogoli. Zato ovaj film više naginje ka nekoj od evropskih škola nego američkoj i Holivudu.

            Pored simpatičnog scenarija, istakao bih i glumce. Hoks, koji je, po meni, mogao  dobiti barem nominaciju za Oskara, ako ništa drugo, jer sam na sat i po poverovao da je zaista nepokretan; Hantova, koja ju je i dobila; pa i podrška u vidu Mejsija i Mun Bladgud (koja glumi Veru, novu pomoćnicu) – solidno funkcionišu i dosta su uverljivi, čemu, opet, mnogo doprinose realistično napisani dijalozi.

            The Sessions je mali, nepretenciozan film sa dušom, koji će se svakako više svideti širim gledalačkim masama nego kritičarima. (Meni je bio sasvim pristojan, iako mi se čini da se kraj desi pomalo naprasno, kao da se odjednom samo prelomi u odjavna "slova". Mada, to je možda i očekivano, jer ni sam članak ne govori mnogo o O'Brajenovom životu nakon seansi sa Šeril.) Ukratko, film je ispunjen dragim poznatim licima (i nekim telima o kojima donedavno nismo ništa znali), dosta je zabavniji no što možda izgeda, a uz to ima da ponudi i nešto srca i iskrenosti, što su sve svojstva kojima novija ostvarenja, posebno poreklom iz Holivuda – ne obiluje.