PIŠE: Darko
Jovanov
REŽIJA: Wes Anderson
Za
razliku od Tima Bartona, o čijem je stvaralaštvu bilo reči u prošlom tekstu,
Ves Anderson je reditelj koji me svakim svojim naslovom iznova iznenadi. (I veliki
Skorseze, sudeći po tekstu koji je napisao za Esquire još davne 2000. godine, deli moju emociju.) Istina, i
njemu mnogi prebacuju da se ponavlja, da slične čudnovate likove provlači kroz
celu svoju filmografiju, ali njegovi filmovi, bar po meni, imaju taj redak i
važan kvalitet koji Ameri nazivaju rewatchability.
Takav, nanovogledljiv film je i Moonrise Kingdom, prvi njegov rad od
animiranog The Fantastic Mr. Fox.
Godina
je 1965. Sem, koga igra mlađani debitant Gilman, siroče je koga su staratelji,
ne bi li ga se otarasili, poslali u izviđački kamp Ajvanho. Kad na izvedbi
Britnovog „Nojevog Potopa“ on upozna Suzi (Kara Hejvord), povučenu knjišku
moljčicu iz disfunkcionalne porodice, njihovi ranopubertetski svetovi se
sudaraju, pa oni donose odluku da zajedno pobegnu od sveta, iako im ostrvce na
kojem žive, Nju Penzans, ne ostavlja mnogo prostora za skrivanje. Nestanak
dvoje zaljubljenih odmetnika ubrzo biva primećen, pa se vođa izviđača (veliko
dete Norton), uz pomoć svoje skautske družine, daje u poteru za njima. Hajci se
pridružuju i Suzini roditelji čiji su odnosi zahladneli (Bil Mari i Frensis
Mekdormand), ali i lokalni pajkan (Vilis u neobično emotivnom izdanju), koji
je, uzgredbudirečeno, i ljubavnik Suzine majke. Celoj priči čudan ton daje
nadolazeća oluja, o kojoj nas još pri početku obaveštava narator (večiti
epizodista Bob Balaban).
On
minijaturni Vuk Jeremić sa lulicom, dejvikroketovskom kapom od rakunovog krzna
i hipsterskim cvidžama debelog rama, ona mlađa verzija Lane del Rej u roze
haljinčetu i sa dvogledom oko vrata; mada fizički ne podsećaju jedno na drugo,
i iako im se i životne priče mnogo razlikuju, Sem i Suzi se zaista vole, bezuslovno
i bezrezervno, lako i bez mnogo razmišljanja i usložnjavanja, kako samo deca umeju.
O njihovim ličnostima mnogo saznajemo u sceni u kojoj sastavljaju popis stvari
koje su poneli u divljinu – upoznavanje ide tečno i neusiljeno, što je svakako
jedna od velikih prednosti scenarija koji je Anderson napisao uz svesrdnu pomoć
Romana Kopole, sina čuvenog filmskog maga, Stenlija
Kjubrika. (Ili beše Pitera Bogdanoviča? Možda Elije Kazana? Vrag će ga
znati.) Od drugih likova, najizgrađeniji su Vilisov kapetan Šarp i Nortonov
Vord, dok Džejson Švarcman ima kratku, ali veoma zabavnu ulogu Rođaka Bena. Gilmanu
i Hejvordovoj je Moonrise Kingdom bio
prvi pravi projekat na kom su radili, iako se to ne da videti po njihovom
učinku – i pored neiskustva, obezbedili su život i boju za dva nova upečatljiva
(i užasno slatka) lika u Andersonovom univerzumu.
Scenario,
koji je od Tarantinovog „Đanga“ izgubio u trci za Oskara, napisan je izvrsno,
sa mnogo duhovitih deonica i zabavnih dijaloga, koje glumci mahom izgovaraju
mrtvi ozbiljni, što je donekle Andersonov zaštitni znak. Odlična je i gluma
kako, kao što već rekoh, standardnih Weselinovih prvotimaca kao što su Mari i
Švarcman (nedostaje dosad uvek prisutni Oven Vilson), tako i novopridošlih
Vilisa i Nortona, ali i Harvija Kajtela, koji se pojavljuje u završnoj trećini
filma u ne naročito važnoj, ali, svejedno, zanimljivoj ulozi.
No, treba
napomenuti: Moonrise Kingdom, iako
film o deci, nije istovremeno i film za decu; on ne idealizuje mladalačku
ljubav (duhovnu, ali i telesnu, u nekoliko scena), kao što to čini gro
holivudskih limunadica, već je samo oslikava sa svim svojim prednostima i
manama. Anderson je još jedanput uspeo da nadmaši sebe, iscrtavši potpuno nov
svet, nadrealan i na trenutke uvrnut, ali veoma uverljiv i nadasve originalan –
i ja sam mu neizmerno zahvalan na tome.
Нема коментара:
Постави коментар