PIŠE: Darko Jovanov
REŽIJA: Mike Hodges
ULOGE: Michael Caine, Ian Hendry, Britt Ekland, John Osborne, Bryan Mosley
ZABAVNA
ZABELEŠKA: Reditelj Hodžiz je za tumača uloge Džeka Kartera isprva imao na umu Ijana
Hendrija, koji se u završnoj verziji filma pojavljuje kao smutljivac Erik Pejs,
ali je rola na kraju pripala Majklu Kejnu. Hendri mu to nikada nije oprostio.
Momku
sa jednom tako dugom, ispunjenom i uglavnom kvalitetnom karijerom, kakav je Moris
Miklvajt (alijas Majkl Kejn), teško nalazimo onu jednu, veliku, pravu ulogu
koja ga definiše kao glumca. To može biti poručnik Bromhed iz filma Zulu, koji ga je učinio zvezdom; Hari Palmer, špijun koga je igrao u pet filmova (prvi je The IPCRESS File); Alfi, kokni ženskaroš iz šarenih šezdesetih;
Majlo Tindl, energični rival Olivijeu u genijalnoj misteriji Sleuth; ili, pak, Alfred, batler Brusa
Vejna iz Nolanovog betmenskog serijala, po kome je, u osmoj deceniji života,
postao poznat mlađim naraštajima. Pa, ipak, za njegov film Get Carter, o kome ću danas naškrabati štošta, može se reći da je
inspirisao i definisao nekoliko narednih generacija filmadžija, i otvorio novo poglavlje u
britanskoj kinematografiji. Znate Gogoljev Šinjel
i ono što je Dostojevski za nj izgovorio? Ili Zmajev „izvor“ i Dučićev odnos
prema istom? E, taj fazon. Evo, preći ću granicu pristojnosti i reći da, bez Kartera i njegove zaostavštine, možda ne
bi bilo ni Gaja Ričija i Čađavih dvocevki
ili sličnih kvalitetnih naslova.
U
osnovi ovog mračnog trilera stoji osveta: motiv često obrađivan na filmu. Surovi
londonski gangster nižeg ranga, Džek Karter, vraća se u rodni mu Njukasl, sa
namerom da sazna je li njegov rahmetli brat Frenk zaista digao ruku na sebe,
ili iza njegove smrti stoji neko drugi. Prateći informacije, dojave i
cinkarenja, i ostavljajući za sobom krvav trag, baja Karter biva sve bliži svom
cilju, ali zadaje nevolje gradskim bosovima, te stoga polako gubi poverenike i
ulični rešpekt.
Nema
mnogo akcije u prvih četrdesetak minuta. Ipak, reditelj ih koristi veoma
inteligentno, dajući nam do znanja ko je naš antijunak, kakvog je soja i šta
je sve spreman da uradi da bi došao do onoga što želi. Kejn je odličan izbor,
priznajem, sa svojim prodornim očima i hladnim licem bez izraza, sa tek retkim
izlivima emocija. Ne preza ni od čega i ne štedi nikoga; probija se kroz
severnjačko podzemlje kulji od sante leda, dok oko njega padaju žene
onesvešćene njegovim šarmom. (Neke i udarcima – Džek Karter je grubijan i
ženomlatilac. Iskren da budem, ta crta njegove ličnosti je krajnje nepotrebna,
ali verujem da nije u pitanju čista mizoginija, koliko njegova osobina da satre
od batina svakog ko ima puls, a imao je i najmanje veze sa njegovim bratom.)
Istina:
u nekom nepostojećem američkom rimejku (koji se morao spraviti tri-četiri
godine nakon originala – ne govorim o Staloneovom trešu iz 2001. godine,
naravno), vrlo bi dobar u istoj ulozi bio i Klint Istvud, jer je Get Carter, bez ikakve dileme, prljavi,
sirovi špageti vestern, izmešten sa američkog Zapada na sever Engleske. Ima i
primesa noara, što nam Hodžiz nagoveštava još na početku, kada Karter, putujući
vozom, čita Čendlerov roman Farewell, My Lovely, ekranizovan nekoliko puta. Iako Karter nije ni detektiv ni dama u
nevolji, gangsteraj je tu, tu je etički ne-baš-najispravniji junoša, tu je
lavirint tragova i hrpa leševa – što sve naprosto vrišti „noir“.
Veliki
plus ide muzici. Numere je sastavio izveo britanski kompozitor Roj Bad uz pomoć
svog trija, i većina njih zvuči dosta lepo, a prva u uši uleće glavna tema,
poznatija kao Carter Takes a Train.
Pesme su žanrovski različite, ali momački čuče jednom mračnom krimiću kao što
je ovaj. Prava je šteta što je do zvaničnog saundtreka gotovo nemoguće doći na
internetu, jer ima zaista dobrih numera. Takođe, i režija je solidna, kadrovi
su neobični ali fini i pregledni, pa sve u filmu, osim nekih otužnih scena
borbe, izgleda dosta privlačno za oko.
Get Carter je tokom godina zaradio
kultni status. I to je u potpunosti zaslužio; on ima svojih mrlja – nekih i
tako velikih kao što je nasilje nad ženama (koje autori ovog bloga ni u kom
slučaju ne podržavaju niti sprovode) – ali je generalno zabavan, drži pažnju
publike i čini da, i pored njegove očigledne amoralnosti, simpatije gledalaca
uglavnom budu na strani glavnog junaka.
NEZABORAVNE SCENE: phone sex; „Now take
me back to London.“; poslednjih nekoliko minuta
INSTANT NERO PRŽENICA:
1. Get Carter
2. Limey
4. Point Blank
Нема коментара:
Постави коментар