понедељак, 18. март 2013.

GET CARTER (1971)



PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: Mike Hodges


ZABAVNA ZABELEŠKA: Reditelj Hodžiz je za tumača uloge Džeka Kartera isprva imao na umu Ijana Hendrija, koji se u završnoj verziji filma pojavljuje kao smutljivac Erik Pejs, ali je rola na kraju pripala Majklu Kejnu. Hendri mu to nikada nije oprostio.


            Momku sa jednom tako dugom, ispunjenom i uglavnom kvalitetnom karijerom, kakav je Moris Miklvajt (alijas Majkl Kejn), teško nalazimo onu jednu, veliku, pravu ulogu koja ga definiše kao glumca. To može biti poručnik Bromhed iz filma Zulu, koji ga je učinio zvezdom; Hari Palmer, špijun koga je igrao u pet filmova (prvi je The IPCRESS File); Alfi, kokni ženskaroš iz šarenih šezdesetih; Majlo Tindl, energični rival Olivijeu u genijalnoj misteriji Sleuth; ili, pak, Alfred, batler Brusa Vejna iz Nolanovog betmenskog serijala, po kome je, u osmoj deceniji života, postao poznat mlađim naraštajima. Pa, ipak, za njegov film Get Carter, o kome ću danas naškrabati štošta, može se reći da je inspirisao i definisao nekoliko narednih generacija filmadžija, i otvorio novo poglavlje u britanskoj kinematografiji. Znate Gogoljev Šinjel i ono što je Dostojevski za nj izgovorio? Ili Zmajev „izvor“ i Dučićev odnos prema istom? E, taj fazon. Evo, preći ću granicu pristojnosti i reći da, bez Kartera i njegove zaostavštine, možda ne bi bilo ni Gaja Ričija i Čađavih dvocevki ili sličnih kvalitetnih naslova.

            U osnovi ovog mračnog trilera stoji osveta: motiv često obrađivan na filmu. Surovi londonski gangster nižeg ranga, Džek Karter, vraća se u rodni mu Njukasl, sa namerom da sazna je li njegov rahmetli brat Frenk zaista digao ruku na sebe, ili iza njegove smrti stoji neko drugi. Prateći informacije, dojave i cinkarenja, i ostavljajući za sobom krvav trag, baja Karter biva sve bliži svom cilju, ali zadaje nevolje gradskim bosovima, te stoga polako gubi poverenike i ulični rešpekt.

            Nema mnogo akcije u prvih četrdesetak minuta. Ipak, reditelj ih koristi veoma inteligentno, dajući nam do znanja ko je naš antijunak, kakvog je soja i šta je sve spreman da uradi da bi došao do onoga što želi. Kejn je odličan izbor, priznajem, sa svojim prodornim očima i hladnim licem bez izraza, sa tek retkim izlivima emocija. Ne preza ni od čega i ne štedi nikoga; probija se kroz severnjačko podzemlje kulji od sante leda, dok oko njega padaju žene onesvešćene njegovim šarmom. (Neke i udarcima – Džek Karter je grubijan i ženomlatilac. Iskren da budem, ta crta njegove ličnosti je krajnje nepotrebna, ali verujem da nije u pitanju čista mizoginija, koliko njegova osobina da satre od batina svakog ko ima puls, a imao je i najmanje veze sa njegovim bratom.)

            Istina: u nekom nepostojećem američkom rimejku (koji se morao spraviti tri-četiri godine nakon originala – ne govorim o Staloneovom trešu iz 2001. godine, naravno), vrlo bi dobar u istoj ulozi bio i Klint Istvud, jer je Get Carter, bez ikakve dileme, prljavi, sirovi špageti vestern, izmešten sa američkog Zapada na sever Engleske. Ima i primesa noara, što nam Hodžiz nagoveštava još na početku, kada Karter, putujući vozom, čita Čendlerov roman Farewell, My Lovely, ekranizovan nekoliko puta. Iako Karter nije ni detektiv ni dama u nevolji, gangsteraj je tu, tu je etički ne-baš-najispravniji junoša, tu je lavirint tragova i hrpa leševa – što sve naprosto vrišti „noir“.

            Veliki plus ide muzici. Numere je sastavio izveo britanski kompozitor Roj Bad uz pomoć svog trija, i većina njih zvuči dosta lepo, a prva u uši uleće glavna tema, poznatija kao Carter Takes a Train. Pesme su žanrovski različite, ali momački čuče jednom mračnom krimiću kao što je ovaj. Prava je šteta što je do zvaničnog saundtreka gotovo nemoguće doći na internetu, jer ima zaista dobrih numera. Takođe, i režija je solidna, kadrovi su neobični ali fini i pregledni, pa sve u filmu, osim nekih otužnih scena borbe, izgleda dosta privlačno za oko.

            Get Carter je tokom godina zaradio kultni status. I to je u potpunosti zaslužio; on ima svojih mrlja – nekih i tako velikih kao što je nasilje nad ženama (koje autori ovog bloga ni u kom slučaju ne podržavaju niti sprovode) – ali je generalno zabavan, drži pažnju publike i čini da, i pored njegove očigledne amoralnosti, simpatije gledalaca uglavnom budu na strani  glavnog junaka.

            NEZABORAVNE SCENE: phone sex; „Now take me back to London.“; poslednjih nekoliko minuta

            INSTANT NERO PRŽENICA:

2. Limey

Нема коментара:

Постави коментар