Da
je, srećnom igrom slučaja, i danas živ, dragi i voljeni klovn Čarls Čaplin –
zahvaljujući nekom gigantu kreativnosti iz Kraljevine Jugoslavije, na ovim
prostorima poznat i kao Šarlo Akrobata – napunio bi 124 godine u utorak, 16.
aprila. Nažalost, nije; ali, sudeći po agilnosti koju je pokazivao u mnogim
svojim filmovima, uključujući i ovaj o kome će biti reči, bio bi to i dalje
jedan vraški živahan čilager, razigrani matorac sa pundravcima u podleđu.
Za
vreme Mekartijevog trebljenja simpatizera komunizma u vreme hladnoratne paranoje, stradala je mnoga glumačka ili režiserska karijera. I Čaplinova je,
nakon filma Monsieur Verdoux (1947), donekle pala u toj seči, pa je tako
čovek koji je dugo bio idol nacije, zbog optužbe da je naklonjen Rusiji i crvenima, najednom postao suvišan,
odbačen i od publike i od kritike u Americi. (Dobro – zato, ali i zbog svojih veza sa daleko mlađim devojkama koje su se
graničile sa pedofilijom.) Više od dve godine mu je bilo potrebno da dovrši Limelight, svoj sledeći projekat, koji
je isprva osmišljen u formi romana (do danas neobjavljenog) po imenu Footlights, a 1952. godine beše veoma
verno pretočen u film, koji se u bioskopima u Sjedinjenim Državama nije
prikazivao čitave dve decenije.
U
njemu, Čaplin je Kalvero, isprani vodviljski komičar. Izgubio je modžo, kontakt
sa publikom je nestao, ne ume više da ih zasmeje, i stoga je taj nekada
najčuveniji zabavljač u šou-biznisu, beg od stvarnosti našao – gde drugde? – u alkoholu. Jednog
letnjeg dana, neko vreme pred Prvi svetski („četrnajste, četrnajste...“),
vraćajući se pripit kući, namirisao je gas koji je dolazio iz jednog od stanova
njegove zgrade. Razvalivši vrata, on otkriva onesvešćenu devojku koja je
pokušala samoubistvo; doktor kaže da je najbolje da je on, Kalvero, smesti u
svoj stan dok joj ne bude bolje, jer bi, odvedu li je u bolnicu, mogla pazariti
bajbok zbog pokušaja suicida, pa on prihvata da joj bude domaćin. Ime joj je
Tereza i balerina je; u slobodno vreme bedači po kućama, promoviše opštu
besmislenost postojanja i ima psihosomatski poremećaj koji joj, zbog izvesne
traume, onemogućava hodanje. Ipak, vrata je razvalio pravi čovek – nakon što neko vreme provedu pod istim krovom, volja
za životom i moć hoda se vraćaju njoj, dok se njemu obnavlja čežnja za
pozornicom i kopni alkoholizam, pa tim poznanstvom oboje profitiraju. Odnos im
se podvrgava iskušenjima kada se u priču umeša Nevil, mlađani kompozitor, njena
simpatija iz prošlosti, koga igra Sidni Čaplin, Čarlijev sin u stvarnom životu.
Mnogo
je toga autobiografskog ugrađeno u ovaj film. Lik Kalvera je, sasvim očigledno,
sam Čaplin: nenaviknut na ton-film (stručnim rečnikom, Mirko Topalović sindrom), ostavljen i dezorijentisan nakon neuspeha
Gospodina Verdua, filma kojim je bio
posebno zadovoljan, nema dvojbi da je osnovu za protagonistu našao u sebi.
Ima i momenata vezanih za život njegovog oca (mada je to izraženije u samom
romanu), a sam Čaplin je jednom prilikom izjavio da je glavni lik baziran na
Amerikancu Frenku Tiniju i Špancu Marselinu, komičarima sa kojima je radio u
ranoj mladosti i čijim je karijernim sunovratima i sam prisustvovao. Lik
Tereze, pak, sadrži mnogo elemenata vezanih za Čarlijevu prvu i neprežaljenu
ljubav iz domovine Engleske, Heti Keli, ali i za njegovu majku – tokom
snimanja, Čaplin je čak insistirao na tome da Kler Blum, koja tumači ulogu
balerine, gestikulira kao neka od njih dve, ili nosi odeću koja im je bila
svojstvena.
Ovaj
film mnogi nazivaju najmanje smešnim u opusu filmskog maga. Ipak, moje je
mišljenje da je on samo drugačije duhovit: manje je fizičke komedije (manje
nego što se očekuje od jedne čaplinijade, a više no što bih ja možda voleo), a
češća su poigravanja zvučanjem i značenjem reči. Scenario je živ i afirmiše
život, podižući moral gledaocu od samog starta, muzičke scene su melodične, sa
dovitljivim tekstovima (za saundtrek je dobio i svog jedinog nepočasnog "oskara", kada je 1972. godine, Limelight dobio dozvolu da se pušta u bioskopima S.A.D-a), a mnogo toga u filmu biva izrečeno pokretom ili
pogledom, što je sigurno zaostavština „nemog“ Čarlijevog perioda.
Gluma
je, bar kad je reč o glavnom glumcu, na standardnom nivou. Ponekad pretera, ali
mu oprostimo, jer – to je prokleti Šarlo
Akrobata. Kler Blum, nažalost, nije toliko dobra, jer se ponekad zanese i izglumata, delujući neprirodno. No, ne smemo joj to uzeti za zlo: tada je
bila tek početnik i odlamala je karijeru koja i danas traje, iako je već u
devetoj deceniji života. Meni je, lično, simpatično uverljiv bio Najdžel Brus
koji igra gospodina Postanta, a moramo pomenuti i činjenicu da je Limelight jedno od retkih ostvarenja u
kojima dva velikana silent ere, Čarli
Čaplin i Baster Kiton, dele ekran u nekoliko lepih scena.
Čaplin
nam ovde nudi pravi one-man-show, ne
prvi u karijeri, i možda ne najbolji, ali svakako najiskreniji i najtopliji.
(Mada je njegovo stvaralaštvo specifično, jer zadovoljava afinitete širokog
spektra gledalaca: i ljubitelje slepstika, i one naklonjene jezičkoj komediji,
ali i poklonike satire. I pored povremene preterane sentimentalnosti i učestalog
udaranja emotivnu žicu, ovaj film je uspeo da se omili autoru ovih redova i
ušuška se u njegovu večnu listu 100 najlepših filmova.
Нема коментара:
Постави коментар