THE DESPERATE HOURS (1955)

REŽIJA: William Wyler

ULOGE: Humphrey Bogart, Fredric March, Martha Scott, Mary Murphy, Gig Young, Richard Eyer

Paranoja pedesetih, američka bojazan od komunizma i neameričkih vrednosti, navika i ljudi, i strah od stranaca uopšte, na filmskom platnu se manifestovala u nekoliko oblika. Najčešća forma je bio prelazni stadijum između horora i naučne fantastike, gde se ili epidemija nove, naizgled neizlečive bolesti raširi zajednicom i stane sejati disharmoniju, ili poveća četa inozemaljskih bića dolazi da pokori čovečanstvo koje i ne sluti da je invazija udaljena tek nekoliko scena ili kadrova. Drugi je, pak, bliži psihološkom trileru, sa realnim situacijama i likovima baziranim na ljudima koje svakodnevno srećemo na ulici. Nešto, dakle, nalik filmu o kom ću štrcnuti koji mililitar virtuelnog mastila po elektronskoj hartiji.

Dve godine posle ovog filma, jedan od najupečatljivijih i najharizmatičnijih duhova zlatnog doba Holivuda prestao je da postoji. Dakle, Bogi u svojoj pretposlednjoj filmskoj ulozi... Pomalo je tužno, rekao bi Tifa, zvanični distributer krombi kaputa za jugoistočnu Evropu. Na neki način, on (Hamfri, ne Tifa) je Glenom Grifinom, odbeglim zatvorenikom koji za taoce uzme jednu nevinu porodicu iz predgrađa, načinio pun krug, došavši ponovo do uloge bezobzirnog bilmeza poput onog koji ga je, u filmu The Petrified Forest, dvadesetak godina ranije vinuo do međunarodne slave.

Kao što rekoh, Glen Grifin nema milosti. Ima razumevanja, čovek je od rezona, do izvesne mere, ali, pređeš li ga – gotov si, smatraj se bivšim i blaženopočivšim. On ima i brata po imenu Hal, i ortaka, slaboumnog rmpaliju Kobiša, sa kojima je pobegao iz bajboka; bežeći od zakona, njih trojica upadaju u kuću četvoročlane porodice Hilijard i obećavaju im da će im, ne budu li se povinovali njinim željama, vitalne organe optočiti olovom. Den, glava porodice i poslovan čovek, ne preduzima ništa, ne želi da rizikuje živote svojih najbližih zbog jednog herojskog pokušaja – on čeka da oni, kao što su obećali, odu čim im stigne lova za dalja smucanja, ali pare ne stižu, te se termin stalno pomera, a strpljenje i živci se, polako, ali sigurno, troše i jednima i drugima.

Za scenario, krcat zanimljivim dijalozima, bio je zadužen Džozef Hejz, čiji je posao bio manje-više jednostavan – trebalo je da prilagodi svoj pozorišni komad filmskom okruženju i okoristi se svim prednostima i mogućnostima koje pruža jedan takav medij. Njegovi likovi, iako se neki kritičari možda ne slažu sa mnom, uglavnom se ponašaju logično, i baš je ta psiho-logika ono što tu hrpu različitih ličnosti čini interesantnom. Grifin sumnja u svaki, pa i najmanji gest, preispituje svaku bogovetnu reč svojih zarobljenika, i manipuliše njima uterujući im stravu u koske. S druge strane debla stoji još jedan jarac, Den, takođe inteligentan, i strpljivo čeka svoju šansu, ne polažući nade u policiju. Za to vreme, njegov klinja Ralfi izvodi besne gliste i junači se, jer mu se čini da bi neko trebalo da se suprotstavi kidnaperima ili ih barem prijavi organima reda. (Istakao bih da je ovaj deran i najslabiji aspekt filma, jer njegova iritantnost počesto preseče gledaočevu pažnju.) I drugi likovi imaju jasno definisane karaktere – Hal Grifin svom bratu nije oprostio to što mu nije obezbedio normalan i miran život; Sem Kobiš, treći kriminalac, sa švedskog stola Majke Prirode je poćopao tri porcije telesnog, i nepun naprstak umnog: zato se ponaša kao kakvo razmaženo dete zarobljeno u telu WCW rvača. Ženski likovi (ženamajkakraljica Eli i njena mlađana ćerka Sindi) ne odudaraju mnogo od tadašnjeg vizije prosečne pripadnice lepšeg pola, ali i one imaju svoje trenutke slave.

Gluma je sasvim zadovoljavajuća, mogu vam reći. Naročito su dobri bivši oskarovci Fredrik Marč, koji igra Dena, i, naravno, Bogart, donosilac haosa u inače mirno domaćinstvo. Marč je sjajan, po licu mu se može videti da je zabrinut, ali da se trudi da to sakrije; takođe, kad god Grifin primeti da Denu rade klikeri (clickety-clickety-click!, on podvlači), to mogu i gledaoci da uoče, iako Marč to suptilno čini, što je osobina koju kod glumca valja ceniti. Bogart je, naravno, izvanredan, kao i uvek, i po samoj izvedbi i duhu nije odavao utisak starca; lice, pak, izbrazdano noćima poškropljenih viskijem i ogaravljenih nikotinskim štapićima, prikazivalo je umornog čoveka, grešnika sa stažom. Činjenica da je, nakon ovog, snimio još jedan jedini film, samo uvećava jezivost.

Zasnovana na istinitom događaju iz 1952. godine, istoimena pozorišna predstava proslavila je tada mlađanog Pola Njumena. Interesantno, on je tumačio ulogu Glena Grifina, iako je tada gazio kasne dvadesete – u filmu je, zbog Bogartovih godina, to prilagođeno – dok je Dena igrao čuveni Srbo-Amerikanac Karl Malden. Za ulogu oca u filmu, u igri je, pre Marča, bio i Spenser Trejsi, Hamfrijev dobar drugar, ali je rešio da odustane, pošto ni jedan ni drugi nije želeo da se odrekne statusa glavne uloge u korist prijatelja.

Ovo potcenjeno ostvarenje velikog Vilijama Vajlera snimljeno je 1955. godine, što je, po meni, jedno od najznačajnijih leta za svetski film, ako uzmemo u obzir visoku cifru sjajnih naslova koji su tada izašli. Pa, ipak, ono ne dobija tretman kakav je zaslužilo. A, ako se malo zamislite, mnogo je razloga da pogledate ovaj film: Hamfrijevo poslednje zlobničenje, duhovit scenario, odlično izgrađeni likovi i valjana gluma većine članova posade. Preznojavanje i grickanje noktiju dobijate gratis.