SEARCHING FOR BOBBY FISCHER (1993)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA I SCENARIO: Steven Zaillian

ULOGE: Max Pomeranc, Ben Kingsley, Laurence Fishburne, Joe Mantegna, Joan Allen

            Bobi Fišer – kakvo čudo od čoveka, poremećena inteligencija sa rukama i nogama, hodajuća kontradiktornost izletela pravac iz Manovog romana! Ninajući se na ljuljašci genija dodirnuo je oba pola, podigao prašinu, učinio da mu se ljudi dive i da ga preziru, a onda nestao. Ne jednom – nekoliko puta, čak. Posle svetskog prvenstva 1972. godine, povukao se iz svih takmičenja, ispario skoro potpuno, da bi tek s vremena na vreme izranjao iz mase: jednom je čak bio i uhapšen, zbog toga što je navodno odgovarao opisu pljačkaša tek orobljene banke – smatrao je da su mu smestili; da je taj pritvor udar na njegovu ličnost. Zbog meča sa Borisom Spaskim u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je u to vreme, kao što pamtimo, bila pod sankcijama (dakle, zabranjivana su joj bilo kakva sportska dešavanja), izgubio je državljanstvo Sjedinjenih Država, pa se do kraja života potucao po raznim zemljama sveta, zaključno sa Islandom. Taj prometejski meč, odigran na Svetom Stefanu i u Beogradu, ali i Fišerov antiamerički stav uopšte, učinio ga je večnim prijateljem srpskog naroda, što je pre nekoliko godina umalo rezultovalo imenovanjem jedne ulice u prestonici po njemu. (Ja ga, iskreno, više cenim kao vanrednog šahistu no kao nosioca bilo kakvih stavova, ali – to je samo moje mišljenje.)

            Radnja ovoga filma je hronološki smeštena u period prvog dužeg Fišerovog nestanka, nakon što je pobedio gotovo svakoga ko je u šahovskom svetu bio neko i nešto. Nadareni sitniš Džoš Vejckin (mali Maks Pomeranc) primećuje na ulici grupu brzopoteznih šahista, sastavljenih mahom od beskućnika i besposličara, te se jednog dana, posle upijanja pravila igre posmatranjem, već nakon prve partije ističe, i stiče naklonost Vinija (Lorens Fišbern), tamnoputog haslera. Džošov otac (solidni Džo Mantenja) je imao drukčiju viziju njegovog odrastanja i razvijanja – želeo bi da se njegov sin, kao i on, bavi sportskim novinarstvom ili samim sportom, ali, kada uviđa da Džoš poseduje redak i neobičan talenat za šah, počinje da ga odvodi na časove kod bivšeg majstora Brusa Pandolfinija (igra ga Ben Kingsli, uvek na visini zadatka, ovog puta sa Sting-frizuricom). Dok se svi nadaju da baš Džoš ima sve karakteristike mladog Bobija Fišera, mladi maestro se trudi da ne izneveri očekivanja svog oca, stojeći pri tom rastrzan između Vinija, koji zastupa brzu igru, šah iz srca, bez mnogo oklevanja, i Pandolfinija, koji pokušava Džoša da nauči promišljenijem stilu i staloženijoj igri. (Po cenu da zazvučim kao rasista (iako to ne želim), izneću mišljenje da ima nešto simbolike i u činjenici da je jedan od Džošovih učitelja pripadnik crne rase, a drugi bele puti.)

            Searching for Bobby Fischer vrvi od poznatih lica – pored pomenutih, tu su i Vilijam H. Mejsi (Fargo), Toni Šalub (Monk), Den Hedaja (Blood Simple), Lora Lini (The Truman Show), kao i mnogi drugi. I to nije jedina stvar koja ovaj sleeping gem čini jedinstvenim: za režiju je bio zadužen Stiven Zejlijan, scenarista klasika kao što su Gangs of New York i Awakenings, ali i, od novijih, American Gangster i Moneyball, dok je muziku spremio Džejms Horner, kompozitor koji je radio na, hmmmm, pa, gotovo bilo kom jačem blokbasteru koji vam može pasti na pamet. Dakle, u pitanju je ekipa na granici savršenstva; pa, ipak, ona je ostala u senci drugih filmova koji su izašli te godine, poput Šindlerove liste, još jednog, ako ne i najslavnijeg scenarističkog podviga gospodina Zejlijana.

        Ironija u vezi sa romanom po kom je rađen film (a čiji je autor otac pravog Džoša Vejckina, Fred) stoji u tome da je najbliže novoj „inkarnaciji“ nestalog Fišera prišao upravo boychik Vejckin, dečačić jevrejske narodnosti, jer je, još u šezdesetim godinama prošlog veka, Fišerov antisemitizam bio opštepoznata stvar. (I pored činjenice da je njegova majka bila Jevrejka, a njegov potencijalni biološki otac takođe pripadnik tog naroda.) Kažu da je Fišer prezreo ovaj film, smatrajući ga delom „jevrejske zavere“ ili nekog sličnog isparanoisanog procesa, i da su tvorci samo želeli da preko njegovih leđa i njegovog imena namaknu sebi koji milion dolara.

     Bilo kako bilo, ovo, srećom, nije igrani film o životu Roberta Džejmsa Fišera, iako njegov takmičarski duh s vremena na vreme nastani nekog od likova. Ovo je, možemo reći, Karate Kid za introvertniju decu, duhoviti dizač raspoloženja sa teškom aromom devedesetih, priča o pojavi koja nije ni igra, ni sport, ni način života, a opet jeste sve ponuđeno. Drama Searching for Bobby Fischer je odlična za roditelje čija deca ne silaze sa računara, ali i za rečenu decu: upoznajte svog malca sa Džošom, a on će učiniti ostalo, i, ko zna – možda baš vaše krvi krv bude sledeći Karpov ili Kapablanka.