PIŠE: Darko Jovanov
REŽIJA: Karel Reisz
Pedesete
i šezdesete godine prošlog veka u britanskoj umetnosti obeležio je pokret
poznat kao kitchen sink realizam, deo
Novog talasa, koji je, nalik Zolinom naturalizmu 19. veka, Muze spuštao među
ljude, u masu, u fabrike i u kuhinje, u sivi smog svakodnevice. Glavni likovi
su postali antiheroji iz radničke klase, ljutiti mladići koji svoje vikende
ispijaju u pabovima, a ostatak slobodnog vremena vitlaju pesnicom ka sistemu
ili bivaju dorabotnici u brakovima precvalih dama. Ova faza u umetnosti (kitchen sink = sudopera) je svoje ime
dobila po jednom radu slikara Džona Bratbija, iz njegove serije slika
kuhinjskih predmeta i pomagala, što je, na neki način, trebalo da pokaže kako je
glavni interes tadašnjih stvaralaca – oslikavanje banalnosti života, život sam
po sebi, grub i sirov, bez dorade i ulepšavanja. Saturday Night and Sunday Morning Karela Rajsa je pristojan
predstavnik žanra: ne prvi, ali, sasvim sigurno, jedan od najupečatljivijih u
toj tmurnoj hrpi.
Rađen
po romanu Alana Silitoua (čija je zbirka kratkih priča inspirisala i film The Loneliness of the Long Distance Runner,
još jedan soc-realistički naslov), ovo nam delo iznosi priču o Arturu Sitonu,
samouverenom notingemskom ženskarošu, hedonisti po opredeljenju i temperamentnom
junoši. Kad ne rmbači u fabrici, Artur švrlja uokolo, družeći se intimno
sa Brendom, ženom svog kolege, i gaji finu, gotovo nevinu ljubavnu vezu sa
Dorin, devojkom njegovih godina i poštenog soja. On zna da je život više od onoga
što misle njegovi roditelji i starije kolege iznurene nakon rata, ali nije
siguran šta je to tačno; njegova vizija života je dobar provod i izbegavanje
jarma koji bi Društvo da mu namakne.
Reklo bi se, na prvi pogled, da je
Artur Siton jedan bezobraznik, neotesanac, sirovina. Ali nije tako. Možda je
hir ono što ga pokreće, i, tačno je, desi mu se da pretera, izbahati se i uradi
nešto što se ponajmanje može nazvati pristojnim i uljudnim, ali – isto tako, on,
na primer, brine o svojim roditeljima, daje im novac ne tražeći mnogo za
uzvrat. Kompleksan lik, dakle. Nije nemoralan – samo nema izgrađenu svest o
moralu. Možda ga žena njegovog kolege ponajbolje definiše, kada kaže da on ne
ume da razluči dobro od lošeg; može biti da u tome leži njegov najveći problem.
Albert Fini, velikan i veteran
britanskog pozorišta i filma, upravo je ovim filmom ostavio utisak snažne
ličnosti i glumca velikih mogućnosti. Alan Silitou isprva nije bio presrećan
činjenicom da će on tumačiti glavnu ulogu u filmu, ali ga je ovaj, naravno,
razuverio, i rolom Artura Sitona udario dobar vetar u leđa svojoj karijeri.
Zaista je briljantan: vlada svakom scenom i zrači uverljivošću, kao možda
najbolji i najreprezentativniji angry
young man te filmske epohe. Pored njega, treba pomenuti Rejčel Roberts,
koja igra udatu žensku Brendu – za to joj je izdanje bila uručena BAFTA nagrada
(britanski ekvivalent „oskara“) za najbolju glumicu, a u ukupni plen filma na
BAFTA dodelama te godine spadaju i nagrade za najbolji britanski film, kao i
priznanje za „dečka koji obećava“; za Finija, naravno.
Pretakanje romana u filmski scenario
je zahtevna rabota, ali ju je Alan Silitou obavio posve momački i očuvao originalnu
atmosferu. Prenesene su čitave narativne deonice iz romana,
izgovorene često u voiceover-u, kao
misli glavnog lika. Tadašnji cenzorski sistem Velike Britanije nije blagonaklono
posmatrao Silitouov rad. Štaviše, od njega je tražio da se iz teksta izbaci
većina „opakih“ reči kao što su „sod“ ili „bogger“, kao i da izmeni ili
odstrani neke od scena koje su u romanu ključne za jasniju sliku o Arturu
Sitonu. (U romanu je Artur zaveo Brendinu rođenu sestru (koje nema u filmu), i to u najčudnijem
mogućem trenutku.) Autor je to, naravno, uradio, pa je ono što je stiglo do
velikog platna, iako izuzetno delo sam po sebi, tek ublaženo, ušminkano i
isfiletirano izdanje pisane verzije.
Godine su prošle. Njih pedeset i
tri, da budemo precizni. Nažalost, pored svih kvaliteta koje Saturday Night and Sunday Morning nosi,
on se danas ne može posmatrati istim očima i sa jednakim užitkom kao u trenutku
kada je nastao. Promenile su se društvene prilike i u toj državi, i u svetu: swinging sixties, eksplozija panka i
tačerizam nekoliko su godina i decenija udaljeni. Nešto se izgubilo u
međuvremenu. Bez obzira na to, ovaj je film (kao i čitav pokret kome pripada)
ostavio traga u stvaralaštvu mnogih, ponajviše u radu takvih velikana kao što
su, recimo, Ken Louč i Majk Li.
Saturday Night and Sunday
Morning teško da će ostati upamćen kao svevremenski film
o društvu i pojedincu u njemu. Ali, kao interesantna priča, kao razglednica iz
jednog vremena koje je za nama – on ima neprocenjivu vrednost. Valjano ostvarenje.
Нема коментара:
Постави коментар