FALLING DOWN (1993)

REŽIJA: Joel Schumacher

ULOGE: Michael Douglas, Robert Duvall, Barbara Hershey, Rachel Ticotin, Tuesday Weld

Prvi susret sa Bilom Fosterom doživeo sam nesvesno, bez svog znanja. Na teveu je išao tada najfriškiji spot Fu Fajtersa; frontmen Dejv Grol se u njemu, noseći belu kratkorukavnu košulju sa kravatom, nađe zaglavljen u saobraćajnoj gužvi i, isprovociran spoljnim nadražajima, izađe iz auta, te se krene suprotstavljati svakom ko mu prepreči put ili se prema njemu ne ponaša kako dolikuje. Tek nedavno, kada sam tražio titlove za film o kome ću ponešto reći u narednim pasusima, shvatio sam da je Walk Fajtersa njegova parodija, ali, možda i više od toga, omaž tom uratku Džoela Šumahera.

Znam šta mislite: Šumaher? Zašto, pobogu? Razumem vas, i meni to ime raspiruje pepeo sa ružnih sećanja. Pošto nam je u Betmenu i Robinu izmasakrirao oči i razum ludostima kao što su šišmiš-bradavice, složićete se: svi ga pomalo posmatramo kao nekog komšiju-osuđivanog prestupnika, koji stalno obećava i podseća da više neće podmetati požare ili spopadati maloletnike u obližnjem parku, ali ipak niko od nas ne odlazi prvo njemu kada ponestane šećera. Ja sam se, eto, poneo mišlju da je Falling Down ipak nastao pre pomenutog (zlo)dela, pa da, samim tim, ne bi trebalo ni da bude toliko loš. Jesam li bio u pravu? Čitajte dalje.

Malko je falilo da ovaj film nikada ne bude snimljen. Svaki studio kojem je ponuđen – odbio ga je i prosledio dalje, sve dok, jednog dana, scenario nije stigao u ruke Majkla Daglasa, koji je bez pola truda dovukao finansijere, i – stvar je bila rešena. (Svako sa malo boljim poznavanjem filmske istorije zna da Daglas ima iskustva sa ovakvim stvarima: da on nije preuzeo brigu o jednom od danas najvećih i najznačajnijih filmova, One Flew Over a Cuckoo’s Nest, isti bi još dugo čamio u fioci radnog stola njegovog oca Kirka.) Štaviše, ne samo da je bio dozlaboga fasciniran scenarijem i za njega tvrdio kako je jedan od najboljih koje je ikada pročitao, već mu je i lik koji je u njemu tumačio, Bil Foster, postao jedan od najdražih u karijeri.

To ne treba da čudi, jer je Foster slojevita i prilično kompleksna ličnost. Upoznajemo ga na vreo letnji dan, u automobilu sa simboličnim tablicama „D-FENS“, zagušenog bezvazdušjem u krkljancu na putu. Iritiraju ga vrućina, muve, kvar na rashladnom uređaju, lica i glasovi ljudi u vozilima oko njegovog. Napetost se gradi, postaje sve nestrpljiviji, pa, u jednom trenutku, vidno iznerviran, izlazi i ostavlja auto za sobom, krenuvši, kako reče, kući, na rođendan svoje ćerke, i tako počinje uvrnuta i veoma nasilna odiseja, sa potpuno neuobičajenim uliksom u glavnoj ulozi.

Prva stanica je mala korejska radnja mešovite robe, u koju svraća samo da bi kupio zazimljen sokić i razmenio si pare za razgovor sa bivšom ženom. Ipak, to nije baš tako jednostavno: cene su daleko od onih iz kantine Narodne skupštine, i Fosteru to baš smeta. Nakon što Azijat odbije da ih spusti, i čak mu zapreti bejzbolkom, našem junaku padne mrak na oči, otme mu oružje, porazbija štošta od inventara, naplati sebi sok po ceni od pre tridesetak godina i išeta iz dućana. Nešto što, kad ustanemo na levu nogu, svi mi maštamo da radimo, zar ne?

To je samo prvi i najmanje intenzivan susret koji će ovaj čovek doživeti na putovanju do kuće. Usput, gledaocu postaje sve jasnije koje su okolnosti i situacije dovele Bila u stanje u kojem se nalazi, a tragom misterioznog odmetnika kreće Martin Prendergast (Robert Duval), žaca na rubu penzije, pa se uplićemo i u njegovu priču, koja nema malo sličnosti sa Fosterovom.

Je li Bil „D-FENS“ Foster pozitivac ili negativac? Jesu li njegovi postupci opravdani, treba li svi da krenemo njegovim stopama? Scenarista Ebi Rou Smit, naravno, ne odgovara jasno i otvoreno na ta pitanja, ne crta nam i ne govori „e, ovo je dobro, a ovo loše“, već se više zabavlja likovima Fostera i Prendergasta, a Šumaher (ko bi rekao?) vešto barata obema njihovim pričama i prepliće naraciju bez problema. Na trenutke se, doduše, može steći utisak da se koren Fosterovih akcija može naći u rasizmu ili nacionalizmu, ali, udubite li se malo, shvatićete da nije tako. D-FENS je plod psihičke neuravnoteženosti i trenutnih frustracija; on jeste patriota, ali je, najpre, razdražljiv čovek sa čašom u koju je pljusnula golema kap i prelila je.

Gluma je odlična, Daglas me je prijatno iznenadio, s obzirom na to da je u mojim očima uvek bio u senci svog oca, a, realno, od poručnika Kilgora nisam ni očekivao ništa manje od onoga što nam je darivao. Damski deo postave je takođe dobar: Barbara Herši i Tjuzdej Veld kao – tim redom – Bilova bivša i Martinova sadašnja žena su na visini zadatka i smelo prate dvojicu glavnjaka, kao i Rejčel Tikotin, koja tumači ulogu Sandre, Martinove koleginice.

O Bilu Fosteru i ovom filmu mogli bismo pričati još mnogo i dugo, ali nećemo. Gomilu detalja sam izostavio da ne bih ubio vaše otkrivanje i preispitivanje ovih likova; nisam naveo i neke bitne pojedinosti, ali mi nemojte zameriti – lepše je kada sami upijate film. Zato preporučujem da i trejler izbegnete, ako možete.

Ima ovde i Taksiste, i malo Homera, i svačega. Falling Down nas začas obrlati i natera da ne samo saosećamo sa njegovim junakom, već i da u sebi gotovo zdravorazumski opravdamo svaki njegov potez, misleći kako su mu argumenti sasvim na mestu. Mnoštvo kvaliteta neporecivo postoji, ideja je zanimljiva, a služi i kao studija likova, kao i jednog društva na rubu raspadanja, zasnovanog na nepravdi i nejednakostima. Solidan film, vrlo dobar čak, ali mu za odličnost i bezvremenost ipak nedostaje još ponešto.