PIŠE: Darko
Jovanov
REŽIJA: Louis Leterrier
ULOGE: Jesse Eisenberg, Isla Fisher, Woody Harrelson, Dave Franco, Mark Ruffalo, Morgan Freeman, Michael Caine, Mélanie Laurent
Vau,
kakva ekipa, pomislio sam gledajući trejler. Tu je kovrdžavi iz Fejsbuk filma (i nije kovrdžav, mada lokne
kompenzuje presmešnom bradicom), matori asovi, Crnoga Viteza drugari, Friman i
Kejn; proćelavi Vudi Harelson, ne da se godinama; simpatično-iritantni Rafalo,
najfriškiji igrani Hulk; i, gle! evo i Šošane iz Inglourious Basterds i Boratove žene! Plus magija, jurnjave,
ludilo; o, proročanstva svetih otaca su se obistinila! Ali... Moj hajp se,
već nakon petnaestak minuta, prosuo po podu poput staklenobradog teškaša, i
nije se, jadnik, pridigao ni kada je odjavna špica stala odmotavati svoju rolnu
imena.
Pre no što išta reknem o radnji i
ostalim kamenčićima i stenčugama o koje sam se spotakao na ovom ne baš magičnom filmskom putovanju, želeo bih
da istaknem činjenicu da je prevod naslova kod nas, Velika iluzija, identičan onom koji je dobio, sasvim logično,
Renoarov La Grande Illusion iz 1937.
godine. Ne znam, nisam plaćen da razmišljam o tome, ali evo, off the top of my head – Ćiribu-ćiriba nije bilo dovoljno dobro?
Ako je već ovaj naslov bio zauzet, zar ne bi poslužila bilo kakva mađioničarska
polurečenica? Ovo je naprosto pogrešno.
Danijel Atlas, koga tumači Ajzenberg
(sa pretpubertetskom okolousnom fazonerijom) je iluzionista, voli ga
omladina/mlade žene, i vođa je mađioničarske trupe Četiri jahača, koja se formira na samom početku filma. Ostala tri
„jahača“ su Henli Rivs (Ajla Fišer), njegova bivša asistentkinja, Merit Mekini
(Harelson), „čitač“ ljudi i Džek Vajlder (Frankov brat Franko) kao sitni ulični
opsenar, najmlađi iz bulumente. N.N. lice ih je okupilo, pa oni priređuju
seriju predstava na kojima, na misteriozan način, skidaju ogromne sume sa
računa raznih moćnika, i onda ih, skroz robinhudovski, predaju prisutnima u publici.
Pošto time izazivaju gnev zakona, na rep pokušavaju da im stanu federalni agent
Rouds (Mark Rafalo) i nametnuta mu partnerka, Interpolova agentica Alma Drej (Melani
Loran).
Kao što vidite, radnja je, hm, zanimljiva, mada ne zaslepljujuće
genijalna. Scenaristi su uključili blender, naseckali Nolanov The Prestige, uzeli zanemarljiv prstohvat Frirsovog filma The Grifters, krknuvši
kilo Soderbergovog Ocean’s Eleven –
da smesi dâ gustinu. Da ne grešim dušu, scenario ima svetlih tačaka, poseduje nekoliko zabavnih trenutaka,
ali se oni lako udave u opštoj ružnini drugih aspekata filma; traljavo je napisan i zaštucne se za tren oka.
Likovi su, čast izuzecima,
nedovoljno izgrađeni, kao obični isečci iz časopisa, gotovo bez ikakvih
specifičnosti vezanih za njihov nemađioničarski život. Lik Ajle Fišer praktično
da i nema dubinu, tu je samo kao ukras, Lepa Crvenokosa Ženska čije su
rečenice svedene na najave u predstavama i sitne prepirke sa Ajzenbergovim
Atlasom, njenim bivšim mentorom. Možda se ova stavka može objasniti time što je, u
prvoj verziji, grupu Četiri jahača
trebalo da čine samo muškarci, ali, priznajmo: to i nije baš neki dobar
izgovor. Harelsonov Merit je zabavan, možda i najzabavniji lik, mada bi taj čovek, po meni, bio kul i da glumi kitu uvelog cveća.
Režija? Ajde, može se reći da je
pristojna, ako je posmatramo isključivo
u okviru žanra. Luj Leterije, režiser francuskog porekla, specijalizovao se za
akcije bez mnogo razmišljanja, adrenalinsko-testosteronske vožnje kroz muževnost. Koreografija u scenama jurnjave
je valjana (džekičenolika), neki kadrovi su veoma lepi, a radnja se konstantno
kreće. No, to stalno kretanje ima i svoju cenu, a u ovom slučaju, to je lebdeća kamera. Znate ono, objektiv fiksiran
na pramcu Gokuovog nimbusa, usavršen na turbofolkerskim ceremonijama domaćih televizija. Sad, sasvim je redu ako taj fazon iskoristiš jednom, dvaput, pet-šest puta
ali, majstore, nemoj bazirati čitav film na tome.
I još nešto, mada nisam siguran spada li to u domen režisera, ali – premalo je magije i trikova bilo izvodljivo i objašnjivo, jer su gotovo svi oni pokriveni specijalnim efektima. Efekti su takođe magija, na neki način, ne nipodaštavam vešte ljude zadužene za to polje filma; samo se ona mnogo razlikuje od magije kojoj je posvećeno ovo delo, nije prirodna, i čovek se lako oseti prevarenim.
Što nas dovodi do tzv. obrt-završetka. Mislim da bih sve drugo
mogao nekako da oprostim, film bi mi bio samo prosečan, a ova se recenzija ne
bi pretvorila u (moje prvo, jej!) sprdalačko hejtovanje i opanjkavanje nečijeg truda, da taj poslednji twist, koji bi ovaj film trebalo da
predstavi kao klikeraški blokbaster–
nije apsolutno izigravanje gledaočevog
poverenja. Kraj jeste neočekivan, ali samo zbog svoje nelogičnosti; iako
pokušava objašnjenjem da se iskupi, ne uspeva, već uništava sve što nam se, do
tog trenutka, i svidelo u vezi sa ovim ostvarenjem.
Ne bih rekao da je Now You See Me užasan film, ali nije ni
ono što bi želeo da bude, ili onakav kakvim ga smatraju neki korisnici filmskih
sajtova. Ni Luj Leterije, koji stoji iza ovog ostvarenja, nije loš reditelj – The Transporter, recimo, solidan je upravo zato što
je skroman, svestan svojih mogućnosti i ne puca u visine. (Molim? On je režirao drugi deo? Ah, ništa onda.) Ne znam, ne mogu se oteti utisku da je ovo pomalo
pretenciozan pokušaj da se napravi nešto što je istovremeno zabavno i inteligentno
smišljeno, a zapravo je tanko i sa jednim i sa drugim. Žalibože protraćenu ekipu i 75 miliona dolara.
Нема коментара:
Постави коментар