среда, 16. јануар 2013.

SILVER LININGS PLAYBOOK (2012)

PIŠE: Darko Jovanov


REŽIJA: David O. Russel



Uzmeš nekoć najpoželjnijeg svetskog macana sa stažom u žanru komedije, trenutno najatraktivniju cicku koja kuje karijeru, vremešnu i iskusnu legendu Holivuda bez solidne uloge poslednjih godina, i, na kraju, zarđalog komičara koji (na stranu ona vražja franšiza) nije snimio film 15 godina, ogrneš mantil pogane verzije Frenka Kapre i – Akademija kleca, klone i podvriskuje. A ako uspeš tome da dodaš i neku psihofizičku boljku novog doba, budi siguran da će članovi žirija slati u manastire svoju prvorođenu žensku decu da bi ona tamo svoja devičanstva čuvala samo za tebe. Potencijalni uspeh te formule je, očigledno, naslutio Dejvid O. Rasel, jer je sa 8 (i slovima: osam) nominacija za Oskara, ovaj njegov film jedan od glavnih pretendenata za dominaciju na dodelama u februaru.

Režiseru je ovo prvi film od 2010, kada je The Fighter (o kome smo pisali u septembru 2011. godine – tekst možete pročitati ovde) nominovan u sedam kategorija za gorepomenutu prestižnu nagradu. Ovoga puta se ne bavi bokserima i narko-propalitetima, već je u centru pažnje Pat Solitano Mlađi (Bredli Kuper), mladić sa bipolarnim poremećajem, koji je, nakon što je ženu zatekao u švalerskoj raboti i vrlo burno odreagovao, bio prinuđen da neko vreme provede u lokalnoj dilkarnici. Na majčinu intervenciju, vraća se u porodičnu kuću, gde pokušava da uradi životni System Restore i povrati naklonost nevernice, kojoj, zbog sudske zabrane, ne sme ni da priđe. Tifani (mala Lorensova, naprasno iždžikljala za par godina), izazovna udovica na lošem glasu (ali i sâma sa kompletom različitih problema), inače poznanica njegove žene, zbližava se sa njim, i obećava da će mu pomoći da reši taj svoj problem, ako, pak, on njoj učini neobičnu kontrauslugu.

Iako bi se žanrovski mogao svrstati u kategoriju romantične dramedije, film nije romantičan na konvencionalan način, dok su komični delovi suptilni, i zapravo i nema mnogo LOL trenutaka, pa je drama preovlađujući žanr u ovom ostvarenju. Ima nekoliko stresnih momenata, ali je opšti šmek filma posve optimističan. Neću ulaziti u detalje u vezi sa vernošću kojom je opisana Patova bipolarnost, jer različiti međumrežni izvori navode drugačije tvrdnje, a ja sam, nažalost, nemam mnogo dodira sa takvim i sličnim poremećajima (NE LAŽI, HULJO! prim. aut), plus, pretpostavljam da je Metju Kvik, pisac istoimenog romana po kome je film rađen, dobro istražio materiju pre no što se upustio u rad na delu.

Najjači utisak ostavlja glumačka ekipa, koja je veoma profesionalno obavila svoj posao. Kuper je dokazao da može biti i više od uglađenog rom-kom šmekera sa rukama u džepovima, kakve je uglavnom igrao dosada, mada, i pored nominacije za glavnu mušku ulogu, u njegovoj izvedbi ima dosta prostora za napredak. Kris Taker, koga znamo kao dežurnu alapaču, gotovo prvi put izvodi jednu mirniju i ozbiljniju ličnost, i odličan je kao Deni, Patov prijatelj i brat po okrnjenoj psihi. Veoma su dobri – što je potvrđeno i od strane kritičara, i od Akademije – i Džeki Viver, australijska glumica kojoj je poverena uloga Patove brižne majke, ali i De Niro, u roli njegovog opsesivno-kompulsivnog oca Pata Starijeg koji nastoji da oživi veze sa sinom, ovim svojim izdanjem razbija monotoniju koja je obavijala njegovu glumu u velikom postotku filmova u kojima se pojavio u novom milenijumu. Pa, ipak, za mene je najveće iznenađenje bila Dženifer Lorens, jer je bez problema, sasvim uverljivo, prelazila iz raspoloženja u raspoloženje. Veoma je moguće – pazite šta sam vam rekao – da će zlatna statua ovoga puta pasti u njene ruke.

Kad smo već kod prognoza za Oskara, nisam siguran da će ovaj film pokupiti više od dva ili tri, a i njih će ćapiti glumci (kao i u The Fighter), koji su, kao što već rekoh, glavni adut filma. Režija je zanimljiva, scenario solidan, mada ni jedno ni drugo polje, po mom skromnom mišljenju, ne blistaju dovoljno da bi za to bili nagrađeni. Silver Linings Playbook je fin feel-good film, zanimljiv, pravo osveženje u žanru i jedan od boljih prethodne godine, ali – da li je najbolji? Ako želite moje mišljenje – pročitajte prethodni post.



Нема коментара:

Постави коментар