петак, 08. јануар 2016.

MR. HOLMES (2015)



REŽIJA: Bill Condon



Svaki naraštaj ima svog detektiva iz Ulice Bejker 221b. Pojasniću: ako ste mlađi od osamnaest godina, sva je verovatnoća da će vam Kamberbeč biti najdraži u ulozi Šerloka. Ako ste, pak, nešto malo stariji, možda vam se omilio Robert Dauni Džunior iz Ričijevog serijala. Imate li trideset ili više, sećanje na Džeremija Breta i seriju koja se kod nas emitovala devedesetih vam sigurno očas posla ugreje srce. (Jedan takav primerak kuca ove redove.) Ima ih još mnogo, sve do Bazila Ratbouna, kog su gotivili naše prabake i prađedi. Ijan Mekelen je, evo, poslednji u nizu: on u filmu Bila Kondona igra nešto starijeg Holmsa, čiji novi Morijarti nema ljudsko lice i nanosi mu više štete od bilo kakvog pada sa Rajhenbaških vodopada.

уторак, 05. јануар 2016.

THE HATEFUL EIGHT (2015)





Pre no što napišem ijednu reč o samom filmu, neka uđe u zapisnik: Tarantinova sam stara mušterija i verni poklonik, ali njegove radove posmatram što nepristrasnije mogu. Ima on filmova koje držim za remek-dela sedme umetnosti; neke druge bih okarakterisao kao odličnu zabavu, dok trećima ne bih olako prikačio etiketu ni prvih, ni drugih. E, za 167 minuta filma The Hateful Eight, on se u nekoliko navrata nalazio u svakoj od ove tri korpe, i dugo nakon što se preda mnom odmotala rolna sa imenima ljudi koji su učestvovali u njegovom nastanku, ja nisam bio siguran u kom sam ga košu ostavio.

недеља, 13. децембар 2015.

GUESS WHO'S COMING TO DINNER (1967)



REŽIJA: Stanley Kramer



O Sidniju Poatjeu ovde se govorilo relativno često, mnogo i rado. S pravom, rekao bih, jer je malo glumaca postiglo koliko on, ne samo za sebe, već i za čitavu jednu rasu. Turbulentna su to vremena bila i svaki film u kom bi se pojavio (jer je većina njih bila obojena problemom rase) izazvao bi oštru polemiku, ostavivši malo koga ravnodušnim.

Godina 1967. bila je veoma važna za pripadnike crne populacije. Martin Luter King je još uvek bio živ, zdrav i vrlo angažovan, blaxploitation filmovi nisu još bili na horizontu ali su se gotovo mogli namirisati, a gospodin Poatje se tog leta pojavio u čak dva istaknuta ostvarenja: u jednom od njih, detektivskoj triler-drami In the Heat of the Night, uzvraća belcu šamar (iju!), dok u Guess Who's Coming to Dinner nalazi novi način da pročačka svest prosečnog zatucanika – videćete i kako.

недеља, 29. новембар 2015.

SIDEWAYS (2004)


REŽIJA: Alexander Payne



Sapliće nam noge i kovrdža jezik, čini da usne utrnu i poplave, zadaje glavobolje i pomućuje rasuđivanje – a ipak ga volimo. Silni su redovi o njemu ispisani, mnoga je pijana reč pala u nameri da se njegova narav dokuči i definiše zasvagda, i svi su bili u pravu, a opet su grešili. Govorim, naravski, o vinu, tom umetničkom delu prirode greškom dospelom na raf sa prostim alkoholnim napicima, kome je režiser Aleksander Pejn snimio ovaj film kao odu, kao zahvalnicu, kao spomenik u srednjebanatskom selu.

Odmah ću vam reći: ovo mi nije bio prvi put da gledam Sideways. Gledao sam ga tri ili četiri puta otkako je izašao godine 2004, i svaki put kad načnem tu flašu, ukus bude drukčiji. Nekad mi je pažnja posvećena scenariju, pa hvatam beleške (kako biti somelijer i kako se ne treba ponašati u životu), nekad se skoncentrišem na glumu, a nekad samo udišem i upijam sve što se dešava – takav je film.

петак, 20. новембар 2015.

THE AFRICAN QUEEN (1951)


REŽIJA: John Huston



Moja kratkovidost se možda ponajbolje očitava u tome što sam mnogo logičnije otvaranje za ovaj film – anegdotu o Džonu Hjustonu i Hamfriju Bogartu koji jedini iz filmske ekipe izbegnu dizenteriju zato što su, od tečnosti, samo viski cepali – već iskoristio u prvom pasusu teksta za film Key Largo, na kojem je ovaj tim radio nekoliko godina ranije. Nepromišljeno, nepromišljeno... ali, šta sad, dobar nauk za ubuduće. (Očekujte slično kukanje kad budem jednom pisao o Butch Cassidy and the Sundance Kid, pošto izgleda da gajim neku čudnu fascinaciju Montezuminom osvetom.)

Elem, ako ste ikada pogledom i okrznuli ovaj film, možda davnih godina u popodnevnom programu TV Politika, znate šta označava njegov naslov. Iako možda tako zvuči, Afrička kraljica nije lik iz The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert, već parobrod kojim rekama najstarijeg kontinenta lađari Čarli Olnat, zapušteni prljavac dobre duše.

понедељак, 02. новембар 2015.

THE WARRIORS (1979)

REŽIJA: Walter Hill



Filmovi na prelomu osme i devete dekade prošlog veka doneli su nam Njujork u svim svojim raspoloženjima i nijansama. Najpoznatiji su, svakako, sneni i romantični prizori Velike Jabuke koje je, u crno-belom maniru, u večnost otpremio Vudi Alen svojim filmom Manhattan. Ipak, postoje i drugi, tmurniji prikazi ovog velegrada kojim su se bavile legende redom od Skorsezea do Karpentera. Travis Bikl iščekuje potopsku kišu da spere šljam sa ulica; Snejk Plisken se lomata po Menhetnu pretvorenom u ostrvski zatvor; a ulična banda Ratnika samo želi da se u jednom komadu domogne svoje teritorije – Koni Ajlenda.

The Warriors su prvo svet ugledali u formi romana, kada je Sol Jurik, nekada zaposlen u centru za socijalni rad, odlučio da napiše nešto kao odgovor na film West Side Story gde je život u bandama prikazan kao nešto bajno i veličanstveno. Potka mu je bila Anabasis (Κύρου άνάβασις, grč. Kirov uspon) književno delo starogrčkog vojnika i pisca Ksenofonta, u kom Kir Mlađi (Cyrus the Younger), uz pomoć silesije grčkih plaćenika, želi da sa vlasti svrgne svog brata da bi sebe ustoličio. Jurik je ovoj priči dao savremeni, čak distopijsko-futuristički ton, smestivši je u Njujork u bliskoj budućnosti (sa stanovišta 1965. godine, kada je roman izašao), a antičke unajmljenike pretvorio u članove svakojakih gangova.

петак, 16. октобар 2015.

WHITE HEAT (1949)



REŽIJA: Raoul Walsh



Neko mudar je davno rekao da je putovanje, samo po sebi, važnije od odredišta. Dugo se nisam mogao svrstati u zastupnike ove teze, i zbog toga sam sebe uskratio za sijaset trenutaka uživanja. Čemu trošenje vremena, pitao sam se, ako već znaš šta će biti na kraju? Zašto gledati Starog Žuću ako od samog početka čekaš besnog vuka da uđe u kadar, makar samo režanjem? Odakle mi strpljenja za Anu Karenjinu ako znam da će Ruskinja skončati kao crvena fleka na šinama i glavni problem brzih pruga Rusije? (Mnogo srećnije živi čovek kada prevaziđe problem ovakve prirode.)

White Heat je jedan takav film. Rečenice koje glavni lik izgovara u poslednjoj sceni često se nalaze pri samom vrhu lista najpoznatijih filmskih citata, a neretko se, u emisijama ili blogovskim člancima posvećenim holivudskim klasicima, tih nekoliko završnih minuta spominju, puštaju ili analiziraju do detalja. Ipak, potpomognut mišljenjem ljudi čijem filmskom ukusu bezrezervno verujem, kao i neizdrživom željom da u život unesem malo noara (s obzirom na to da mi je kišni kaput na pranju, a fedoru valja zakrpiti), rešio sam da prekrižim ovaj naslov sa spiska za gledanje i naškrabam ovde koju reč o njemu.

среда, 13. август 2014.

GEEKEBANA



Deco draga, dolazimo do značajne prekretnice u radu. Naime, kao što smo spomenuli u intervjuu koji smo onomad dali portalu Black Sheep, već neko vreme se „krčka nešto veliko“, nešto što bi, pored filma, u naš rad uvuklo i druge umetnosti i polja interesovanja. Pa, krčkanje je gotovo, a ono što smo zgotovili za vas zove se – Geekebana.

U pitanju je blog koji se bavi mnogim zanimljivim sferama, od video-igrica i televizije, preko književnosti i stripa, do muzike i nezaobilaznog filma. Svi mi koji smo bili umešani u osnivanje i razvoj ovog bloga migrirali smo tamo – s tim što će se neki od nas povremeno vraćati i ovde okačiti poneki svoj tekst vezan za dela sedme umetnosti. Dakle, Bez titlova ne prestaje sa radom: biće ponekad, kao i dosad, malih rupa u objavljivanju, ali će ostati na staroj adresi.

Geekebana, pak (naći ćete je na adresi geekebana.com, dok rad na Fejsbuku i Tviteru možete pratiti preko facebook.com/geekebana i twitter.com/Geekebana), zbog svoje svestranije prirode tekstove će izbacivati mnogo češće, što je, eto, razlog da overite i tu adresu, te i onde postanete stalni čitalac.

Pozdrav od cele redakcije!

понедељак, 14. јул 2014.

KIND HEARTS AND CORONETS (1949)



REŽIJA: Robert Hamer



Siroti genijalac po imenu Piter Selers, glumeći po nekoliko uloga odjednom u svojim filmovima, pomerio je pameću. (Dobro, nije samo zbog toga, ali višestruke role svakako nisu pomogle.) I Edija Marfija je zadesila zla sudba: istina, on nije propatio od podeljenosti ličnosti, ali – rekao bih da nisam usamljen u tom mišljenju – svako ko snimi baljezgariju kakva je Norbit, sigurno boluje od nekog oblika mračnoumlja. Alek Ginis je, pak, jedanput, a baš ću o toj prilici naškrabati koju, odigrao osam uloga. I ostao, kažu, mentalno sasvim zdrav.

Pre ovog filma, njegovog prvog za studio Ealing, imao je svega tri filmske uloge, od kojih je jedna bila toliko mala da mu ime nije ni ušlo u odjavnu špicu. Sledeća dva naslova u kojima se pojavio dali su mu vetar u leđa i bili su ostvarenje sna svakog prosečnog britanskog glumca – u pitanju su, naravno, adaptacije romana Čarlsa Dikensa, Oliver Twist i Great Expectations. Zato možda i nije toliko čudno to što je relativno neiskusnom glumcu podarena šansa da oživi čak osam likova u filmu Roberta Hejmera; ko god da je došao na ovu ideju, koliko god da su ga platili za to – bio je premalo plaćen.

четвртак, 10. јул 2014.

KES (1969)


REŽIJA: Ken Loach



Dok su Ameri tog leta ljubavi hipičili za sve pare i istraživali granice uma i seksualnosti, sa druge strane okeana jedan je Britanac snimio svoj tek drugi film, sirovu i realističnu priču o dečaku, sokolu, disfunkcionalnoj porodici i idiotskom školskom sistemu. Taj umešni gospodin, tada potpisan pravim imenom Kenet, do danas snimio je nekoliko desetina filmova, ali se i kritičari i publika s pravom slažu da je Kes jedna od najsvetlijih tačaka njegove filmografije.

понедељак, 30. јун 2014.

REQUIEM FOR A HEAVYWEIGHT (1962)

REŽIJA: Ralph Nelson



Asovi, ičposebnjaci i trope – tako bi se, u tri reči, mogla odrediti klasifikacija sportista od strane običnog čoveka. Ipak, u tu bi se podelu morala učačkati i grupa onih nadarenih ljudi kojima Fortuna nije bila naklonjena, pa su nekako vekove otavorili u limbu između vrha i mediokriteta. Takvima – ne govorim samo o sportistima – je, rekao bih, najgore od svih: postoji svest od odudaranja od srednje vrednosti, ali je vrh podaleko.

петак, 27. јун 2014.

STRANGER ON THE THIRD FLOOR (1940)



REŽIJA: Boris Ingster



Još se nisam ni latio plajvaza kako valja, a već sam mogao načuti vaše povike – evo ga ovaj crno-beli lik, opet će da veliča staru gardu i donese nam smrt u hiljadu reči; neka ga neko zaustavi! Takvima moram odmah da kažem da, iako slovim za jednog od najvećih poklonika monohromatskog filmskog stvaralaštva koje je ova zemlja iznedrila, ipak ne mogu da progutam sve što mi zlatni Holivud servira, ma koliko primamljivo to bilo. Ovog puta, doduše... mišljenje mi je malo podvojeno.
Mnogi kritičari tvrde da je Stranger on the Third Floor prvi noir film, i to je jedna od stavki koje su me nagnale na gledanje. Druga je Laslo Levenstajn, svetu poznatiji kao Piter Lori, legenda nemačke, kasnije i američke kinematografije. Mogu bez rezerve da kažem da me ni noar okruženje, ni Lorijeva harizma nisu izneverili; drugi aspekti filma, pak, šarene se glede kvaliteta.

петак, 25. април 2014.

THE LEGO MOVIE (2014)






Kao što verovatno znate, Piksar radi na nastavku Neviđenih. Razmišljao sam ovih dana o prvom filmu, tačnije o Sindromu, negativcu kog tumači Džejson Li, jedan od najbolje prikrivenih sajentologa Holivuda. Ako se sećate, sve što je on želeo bilo je da pomoću tehnologije, koju je stvorio zahvaljujući svom velikom znanju, podari svim ljudima supermoći jer „Kad su svi super, onda to više niko nije!“.

Posmatrano tako, Neviđeni postaju film u kom se brani genetska superiornost manjine, dok se ostalima ne dopušta da se približe tom idealu. Postoji mogućnost da sam premislio, ali ova pomisao će mi verovatno upropastiti uživanje u nastavku.


Priču o LEGO filmu započinjem na ovaj način jer je, sa stanovišta priče, ovo ostvarenje miks Neviđenih, Matriksa i Orvelove 1984... i, naravno, Priče o igračkama.  Zvuči malo komplikovano za crtać namenjen deci, ali dodavanje LEGO šmeka celoj priči dovoljno ublažava stvar i čini je dostupnom širokoj publici.

уторак, 15. април 2014.

EASY A (2010)



REŽIJA: Norman Jewison
- See more at: http://www.beztitlova.com/#sthash.QSz8Zh3G.
REŽIJA: Norman Jewison
- See more at: http://www.beztitlova.com/#sthash.QSz8Zh3G.dpuf
REŽIJA: Will Gluck

Kao najstariji u ovoj ekipi mladih, lepih i pametnih ljudi (jesam li pomenuo „lepih“?) potpuno je logično da sam ja taj koji je najosetljiviji na tinejdžerske filmove. 

S jedne strane, to ima i smisla, jer sam bio tinejdžer u doba klasika kakvi su Jutarnji klub i Ferisov ludi dan (i, očigledno, žrtva nemaštovitih prevodilaca), i da pamtim Rajana Rejnoldsa još iz vremena kad je bio samo momčić u kog se zaljubi glavna junjakinja  u filmu Veštica tinejdžerka. S druge strane, svako normalan bi stao posle dva nastavka Bring it on! („Punom snagom, cure!“, stvarno braćo Hrvati? Stvarno?) ali ja ne. Ubaci gomilu dvadesetogodišnjaka koji glume tinejdžere u neku coming of age priču i možeš da se kladiš da ću biti pred TV- om. Jednostavno ne mogu da prestanem da se poistovećujem sa navijačic... Ovaj, autsajderima, pa to ti je.

Film o kom ću vam danas govoriti ima naslov koji bi, opet, prevodiocima zadao muke . U pitanju je vrlo slobodna adaptacija Slova srama, knjige N. Hotorna koja je nama uglavno poznata po onom fimu u kom se, da citiram easy A „Demi Mur često kupa u peni i govori  lažnim britanskim naglaskom“. Film je stvoren kao deo zamišljene  triologije scenariste Berta V.Rojala; plan je bio da se na isti način adaptiraju još dva dela klasične književnosti (Rostanov Sirano De Beržerak i Dikensov nezavršeni roman, Misterija Edvina Druda), i da svi filmovi kao mesto dešavanja radnje imaju istu srednju školu. Iako je ovaj film ispunio sva očekivanja što se zarade tiče, ni četiri godine kasnije, od nastavaka nema ništa. Ako je suditi po ovom filmu, šteta.

четвртак, 10. април 2014.

MONSIEUR VERDOUX (1947)



REŽIJA: Charles Chaplin



Godine 1947. Čarli Čaplin je ubio Malog Skitnicu. Mučki, u mračnoj ulici, da niko ne vidi, rascopavši mu glavu ciglom frtaljušom. Gospodin Verdu, njegov drugi ton-film, predstavlja drugačiji pothvat u karijeri ovog autora, pravi zaokret ka ozbiljnosti, pošto je čak i glavni lik Velikog diktatora umnogome ličio na tu simpatičnu hulju kojom je Čaplin kupio svet. Naravno, američka publika, izmorena gubicima u Drugom svetskom, bila je razočarana novim njegovim uratkom, jer ju je u njemu, umesto smehotresnih zavrzlama i slapstick vratolomija na kakve je navikla, dočekao ton neobično mračan za ovog stvaraoca, ispunjen crnohumorstvom i sumornim trenucima.