DEAD MAN'S SHOES (2004)

REŽIJA i SCENARIO: Shane Meadows

ULOGE: Paddy Considine, Toby Kebbell, Gary Stretch, Stuart Wolfenden

Jeste li se ikada pitali kako bi Get Carter, kultno ostvarenje britanskog filma, izgledao da ga je režirao Ken Louč ili neko iz garniture reditelja kitchen sink žanra iz šezdesetih? Sva je prilika da niste, i to je sasvim okej – ne brigajte, sa vašom psihom je sve u redu. Ako, pak, jeste – autor ovih redova kleči u strahopoštovanju pred zaprepašćujućom nasumičnošću vaše mašte – nešto što možda najbliže prilazi toj vašoj viziji je Dead Man’s Shoes, osvetnički pohod pod režiserskom palicom Šejna Medouza, poznatog nam po filmovima This is England i 24 7: Twenty Four Seven.

SEVEN PSYCHOPATHS (2012)

Piše: Nenad J.

Režija i scenario: Martin McDonagh

Uloge: Colin Farrell, Sam Rockwell, Christopher Walken, Woody Harrelson

Martin McDonagh je, sasvim očigledno, pisac koji gaji izvestan soft spot za psihopate u svojim scenarijima. Od Oskarom ovenčanog krateža Six Shooter, preko fenomenalnog In Bruges do najnovijeg Seven Psychopaths, na ekranu su nam prikazani psihotični likovi raznih tipova, za promenu – sasvim ubdeljivo i zabavno. Nakon što sam pre skoro godinu dana video trejler i glumačku postavu za ovaj film, moram priznati da se u mene uvukla strepnja jer, kao što je običaj poslednjih godina, filmovi sa odličnim reklamama često ne uspeju da iste i opravdaju. Na svu sreću, ovde to nije bio slučaj. Naprotiv, film me je oduševio i to na potpuno drugačiji način od onog koji sam očekivao.

GET CARTER (1971)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽIJA: Mike Hodges

ULOGE: Michael Caine, Ian Hendry, Britt Ekland, John Osborne, Bryan Mosley

ZABAVNA ZABELEŠKA: Reditelj Hodžiz je za tumača uloge Džeka Kartera isprva imao na umu Ijana Hendrija, koji se u završnoj verziji filma pojavljuje kao smutljivac Erik Pejs, ali je rola na kraju pripala Majklu Kejnu. Hendri mu to nikada nije oprostio.

            Momku sa jednom tako dugom, ispunjenom i uglavnom kvalitetnom karijerom, kakav je Moris Miklvajt (alijas Majkl Kejn), teško nalazimo onu jednu, veliku, pravu ulogu koja ga definiše kao glumca. To može biti poručnik Bromhed iz filma Zulu, koji ga je učinio zvezdom; Hari Palmer, špijun koga je igrao u pet filmova (prvi je The IPCRESS File); Alfi, kokni ženskaroš iz šarenih šezdesetih; Majlo Tindl, energični rival Olivijeu u genijalnoj misteriji Sleuth; ili, pak, Alfred, batler Brusa Vejna iz Nolanovog betmenskog serijala, po kome je, u osmoj deceniji života, postao poznat mlađim naraštajima. Pa, ipak, za njegov film Get Carter, o kome ću danas naškrabati štošta, može se reći da je inspirisao i definisao nekoliko narednih generacija filmadžija, i otvorio novo poglavlje u britanskoj kinematografiji. Znate Gogoljev Šinjel i ono što je Dostojevski za nj izgovorio? Ili Zmajev „izvor“ i Dučićev odnos prema istom? E, taj fazon. Evo, preći ću granicu pristojnosti i reći da, bez Kartera i njegove zaostavštine, možda ne bi bilo ni Gaja Ričija i Čađavih dvocevki ili sličnih kvalitetnih naslova.