ERNEST & CÉLESTINE (2012)

REŽIJA: Stéphane Aubier, Vincent Patar, Benjamin Renner

GLASOVI: Lambert Wilson, Pauline Brunner, Patrice Melennec, Féodor Atkine

Bio neki sumrak. Bašte ulicom prosipale kofe mirisa noćnih frajli, i taj je potočić, ponet vetrom, i do mojih odaja dožuborio. Letnja milina – kokice na stolu, prst nestrpljiv da play dugmencetom okine nekakav mračnjački film, dok pivska pena lenjo zapljuskuje rubove krigle i zove na srkutanje. Kad, odjednom, začu se prasak, i prozor se rascangrta po meni, pivkanu i ostatku sobe, a na sto, porušivši i porazbijavši sve što je na njemu stajalo, pade cigletina, pravo pravcato parče građevinskog materijala, uvijena u papirić na kom stajaše: BOLEJ BIH VAM BILO DA ID00TJI FILN O KOM TJETE PI$ATI B00DE CRTAN!

Poruka je, iako blago kriptična, bila jasna: mi, blesavi ljudi vašeg omiljenog bloga, potpuno smo zaspostavili mališane. Dugo se njima nismo posvetili – i cigla koja narušava mir avgustovskog predvečerja je sasvim logičan ishod. Tako smo malo razmotrili opcije, raščeprkali novije animirane uratke, pa, u nameri da usrećimo (prema Fejsbuk statistici) tri procenta naših čitalaca, odlučili da crtać koji će ublažiti njihov gnev bude – Ernest & Célestine, oldskul veselica iz francusko-belgijske kuhinje.

Prvo što, deco draga, uočimo vezano za ovaj film je – njegov izgled. Ako vam se učini da je univerzum u kom se odvija radnja strugnuo iz nekakve slikovnice, osećaj vas ne vara, jer je ovo film koji za osnovu i ima istoimenu knjigu za decu autorke Gabrijele Vensan. Onde, u tom nadnaravnom svetu, miševi žive pod zemljom, u kanalizacijskoj paracivilizaciji (a la Flushed Away) pod nezavidnim uslovima, i samo ponekad, kada moraju, izlaze na površinu; tamo, pak, žive blago antropomorfni medvedi (pomalo kao Blacksad, koji je, gle čuda, takođe sa frankofonog područja), u društvu koje mnogo više naliči našem. Dve rase žive u strahu jedni od drugih – mišići ispredaju priče o Velikom Zlom Medvedu koji proždire sitne glodare na kile, dok medvedi svojim mladuncima govore o mišjim vilama koje dolaze noću i uzimaju njihove novoispale mlečne zube, u zamenu za par novčića.

Sad, Selestina je mišica bez roditelja koja se uči za zubara, iako njena strast drugde leži: u crtanju. Pošto je, izgubivši elan zbog manjka ljubavi prema budućoj profesiji, stagnirala u sakupljanju zuba medvedića, poslata je na površinu da sakupi 50 komada istih, ili da se ne vraća mišjoj naciji. Nakon nekoliko neuspeha, tamo upoznaje namćorastog medveda Ernesta koga drma besparica, i njih dvoje zasnivaju neobično, naizgled nemoguće simbiotsko poznanstvo, koje će, u jednom trenutku, izazvati lavinu nesporazuma i neželjenih događaja.

Dvojac koji nam je 2009. godine doneo nadrealni Panique au village ponovo je u igri, ovog puta u mnogo manje haotičnom izdanju, iako se retke pojedine sličnosti daju nazreti. Animacija je neobično tečna. Slikovničasti šmek lako omađija oko i gledalac se za tren navikne na činjenicu da, sem medveda i miševa, na svetu ne postoji nijedna životinjska vrsta. Na uverljivost izmaštane pozornice na kojoj se odigrava Ernest & Célestine utiču i dobro odabrani glumački glasovi, pre svega oni koji naše simpatične junake opskrbljuju audio-dimenzijom. Lambera Vilsona, koji oživljava Ernesta, znamo uglavnom iz nekih slabijih holivudskih filmova, među kojima je i ozloglašeni Catwoman, ali je ovde bio odličan, lepo nijansirajući različita raspoloženja večito gladnog mrkog brundavca. S druge strane, za Polinu Bruner, vlasnicu glasa umiljate mišice Selestine, ovaj je film debitantsko – zasad i jedino – ostvarenje, mada to, slušajući je, ne možemo sami zaključiti; štaviše, tera nas na zamisao kako bi naša planeta bila lepše mesto za život da sve mišice na njoj stanu pohađati ubrzani kurs francuskog jezika.

Dovoljno kratka da drži pažnju, dovoljno duga da oduševi, ova fantastična francuština, od aspartama slađa, zadovoljiće i staro i mlado. Osvežavajuće je ponovo videti drevnu, rukom crtanu animaciju, i uživati u njenim nebrojenim prednostima, zanemarivši minorne mane koje ima. Ernest i Selestina govore o različitosti, predrasudama i prijateljstvu, nude liberalnije viđenje sveta, onakvo kakvo je detetu potrebno da bi se lakše uklopilo u moderno društvo.

Moja jedina zamerka ide činjenici da odnos prema jednom motivu – motivu krađe – nije dovoljno jasno izgrađen, pa se možda može stvoriti pogrešna slika. Ali, da je film iseckao, sažvakao i servirao najmlađima na tacni sve probleme kojima se bavi – roditeljima bi posao bio previše olakšan, zar ne?