WRECK-IT RALPH (2012)

REŽIJA: Rich Moore

ULOGE:  John C. Reilly, Sarah Silverman, Jack McBrayer, Jane Lynch, Alan Tudyk

Crtaći, za razliku od filmova, svojim tvorcima pružaju daleko veću – skoro neograničenu – količinu kontrole nad konačnim proizvodom. Sve je pažljivo sračunato, te su nepotrebne scene, čak i suvišni pokreti, dovedeni do apsolutnog minimuma. To je prava umetnost, gde je svaki detalj namerno, smisleno umetnut, pa tako čak i najgori crtać poseduje određenu dozu kvaliteta koja se retko sreće na filmu.

Svaki medij mora biti svestan svojih snaga i razlika, kako bi svoje potencijale iskoristio do maksimuma. Crtani je, stoga, uspešan samo ako je do te mere ubedljiv da njegovu priču ne možete da zamislite ispričanu u bilo kom drugom obliku. Najbolji primer je (verujem) svima poznata Priča o igračkama. Da su igračke kojim slučajem glumili likovi koji su im inače pozajmljivali glasove, film bi izgledao uznemiravajuće, na ekranu ne bismo registrovali lutke, već bode-oči digitalno smanjenog Toma Henksa i Tima Alena, obučene u kauboja i svemirca. Ali, crtaći takođe nisu filmovi, i tome ni ne treba da streme. Ako je priča mogla biti jednako efikasno predstavljena kao film - da li je onda uopšte trebalo praviti crtać?

FALLING DOWN (1993)

REŽIJA: Joel Schumacher

ULOGE: Michael Douglas, Robert Duvall, Barbara Hershey, Rachel Ticotin, Tuesday Weld

Prvi susret sa Bilom Fosterom doživeo sam nesvesno, bez svog znanja. Na teveu je išao tada najfriškiji spot Fu Fajtersa; frontmen Dejv Grol se u njemu, noseći belu kratkorukavnu košulju sa kravatom, nađe zaglavljen u saobraćajnoj gužvi i, isprovociran spoljnim nadražajima, izađe iz auta, te se krene suprotstavljati svakom ko mu prepreči put ili se prema njemu ne ponaša kako dolikuje. Tek nedavno, kada sam tražio titlove za film o kome ću ponešto reći u narednim pasusima, shvatio sam da je Walk Fajtersa njegova parodija, ali, možda i više od toga, omaž tom uratku Džoela Šumahera.

Znam šta mislite: Šumaher? Zašto, pobogu? Razumem vas, i meni to ime raspiruje pepeo sa ružnih sećanja. Pošto nam je u Betmenu i Robinu izmasakrirao oči i razum ludostima kao što su šišmiš-bradavice, složićete se: svi ga pomalo posmatramo kao nekog komšiju-osuđivanog prestupnika, koji stalno obećava i podseća da više neće podmetati požare ili spopadati maloletnike u obližnjem parku, ali ipak niko od nas ne odlazi prvo njemu kada ponestane šećera. Ja sam se, eto, poneo mišlju da je Falling Down ipak nastao pre pomenutog (zlo)dela, pa da, samim tim, ne bi trebalo ni da bude toliko loš. Jesam li bio u pravu? Čitajte dalje.

MAN OF STEEL (2013)

PIŠE: Sycophant

REŽIJA: Zack Snyder

ULOGE:  Henry Cavill, Amy Adams, Michael Shannon, Diane Lane, Russel Crowe, Kevin Costner, Laurence Fishburne

            Supermen, posebno u kontekstu filma, će većinu ljudi večno asocirati na benigno lice tragično preminulog Kristofera Riva. Njegovi filmovi, iako corny, poseduju nevini idealizam koji je potreban za istinski superherojski film. Supermen Se Vratio, polovični[1] reboot Brajan Singera je, pak, bio suviše nedorečen i nesiguran. I užasno dosadan. Ali je, i pored toga, nesumnjivo bio o Supermenu. I baš to je (suštinski) problem Snajderovog ostvarenja – što nije film o superheroju, ne zaista.