Womb (2010)

Piše: Nenad J.

Scenario i režija: Benedek Fliegauf
Uloge:  Eva Green, Matt Smith

Kao i kada je poezija u pitanju, i kod filmova izuzetno cenim kada se mnogo stvari kaže u što manje reči. Womb (takođe plasiran pod alternativnim naslovom “Clone”) je sjajan primer takve priče. O takvom delu je, s druge strane, vrlo teško reći nešto a ne odati previše, te će ovaj tekst pokušati da vam u što manje reči prenese razloge zbog kojih bi trebalo da ovom ostvarenju date šansu. Ukoliko za ovako teške priče imate stomak, mora se dodati.

Od prvog trenutka, Womb odiše melanholijom. Sivi predeli nemačke morske obale su savršena pozadina za spor razvoj fabule koji se definitivno neće svima svideti. Međutim, ono što je odlična strana ovog filma je to što, umesto suvišnim dijalogom, osvaja laganim ali snažnim prikazivanjem i razvijanjem emocija likova na ekranu. No, u čemu je zapravo kvaka?

Rebecca (Eva Green, Ruby O. Fee) kao devetogodišnja devojčica upoznaje Thomasa (Matt Smith, Tristan Christopher, Jesse Hoffmann), što je početak jedne do pola klasične girl meets boy, girl moves away priče koja od polovine postaje tragična. Nakon Thomasove smrti, Rebecca se odlučuje da rodi njegovog klona kako bi proživela još jedan život sa njim i tu se otvara drugi, teži, a za dosta ljudi i škakljiviji i neprijatniji deo priče.

Womb je, nažalost, film koji je loše prihvaćen zbog lošeg predstavljanja publici. Umesto incestuozne lagane dramice kako može delovati na prvi pogled i čitanje sinopsisa, dobijate vrlo tešku priču u kojoj Eva Green briljira bez puno reči. Kao što je već spomenuto, scenario nije preterano raskošan, ali sa druge strane, daje dosta prostora glumcima da pokažu vrlo širok dijapazon teških emocija pred kamerom.

Emotivno kidanje osobe koja ne uspeva da prepusti bol i nedostajanje prošlosti je, jasno, glavni motiv koji se kroz film provlači. Raskol između majčinske i ljubavničke spone je centralni u njenom razvoju kao lika, ali je taj raskol unutrašnji, bez eksplicitnih i neukusnih momenata, i odlično je prikazan u licu i govoru tela glavne glumice. S druge strane, tu se postavljaju i druge teme koje će kod gledaoca pokrenuti zupčanike i naterati ga da promozga o potencijalnim problemima, kao i o onima koji su već na pragu današnjice. Koliko je kloniranje opravdano i u kojim slučajevima? Da li su klonovi zapravo ljudi ili su nešto manje (ili više)? I kako se nositi sa nošenjem klona voljene osobe unutar sebe i potpuno novom ulogom u njegovom životu? Niti su pitanja laka, niti su odgovori prijatni. Womb gledaoca ne ostavlja ravnodušnim, niti u sjajnom raspoloženju, ali jasno je da mu to nije bila ni namera.

Prvi rad scenariste i režisera Benedica Fliegaufa na engleskom jeziku, iako bez mnogo reči, osvaja atmosferom i perfektno prikazanom melanholijom. Fotografija je, kao što sam već naglasio, fantastična i predeli oko Hamburga, gde je film sniman, su odlična podloga za jednako sivu priču. Muzika je skoro nepostojeća. Primetićete jednu temu koja se lagano provlači kroz pojedine delove filma, ali tišina u ostatku kao da dodaje na teretu, što se ispostavlja kao odličan potez. Scena u kojoj Thomas i Rebecca, još uvek deca, posmatraju puža koji se polako kreće po stolu mogla bi se shvatiti kao metafora za protok priče (koja, ipak, ide kroz nekoliko decenija), ali, kao i taj puž, na kraju dostiže svoj cilj.

Konačno, moram reći da Womb apsolutno nije film za svakoga. Već pomenuta škakljivost teme je nešto što će sasvim sigurno odbiti dosta gledalaca, ali oni koji se odvaže da ga pogledaju otvorenog uma će naći prilično dobru priču koja će ih svakako nagnati na razmišljanje. O ljubavi i gubitku, i o svemu na što smo u takvim situacijama spremni ili nismo spremni da učinimo.