THE PLACE BEYOND THE PINES (2012)

REŽIJA: Derek Cianfrance

ULOGE: Ryan Gosling, Bradley Cooper, Eva Mendes, Rose Byrne, Bruce Greenwood, Ben Mendelsohn, Ray Liotta

Rajan Gosling je interesantna figura, svakako. Za kratko vreme, svega nekoliko godina, evoluirao iz dobroćudnog smotanka u alfa mačora koji ženskoj čeljadi širom planete mami uzdahe i krade san iz oka. Dug je i težak, ali kvalitetan bio put njegovog sazrevanja: igrao je Jevrejina antisemitu u filmu The Believer, bio je džanki prosvetar (Half Nelson), zatim usamljeni Lars uozbiljnoj vezi sa lutkom na naduvavanje, i, na kraju, Den Perejra u Blue Valentine, što je bila uloga koja je predstavljala prekretnicu u njegovoj karijeri i donekle ga definisala kao glumca.

Za potrebe ostvarenja koje će biti tema mog današnjeg izlaganja (kah, kah), gospodin Gušče je ponovo utimljen sa Derekom Sijanfransom, kreativnim umom iza emotivno iscrpljujuće dramice Blue Valentine, i vidi se da su momci već uigran tim. Ipak, potpomognut bitnim glavnim glumcima, zvučnim sporednjacima i timom sposobnih ljudi čija lica ne vidimo pred objektivom, Sijanfransov scenario dostiže tek blagu natprosečnost.

Luk živi nezavidan život: svake večeri stavlja glavu u torbu i smeje se u brk smrti za sitan groš, čergareći sa vašarom od grada do grada, bez sidra i bez porodice. Jedne večeri, posle odrađene vožnje (prikazane u jednom kadru), naleće na curu po imenu Romina (u liku Eve Mendez), sa kojom je pre oko godinu dana, kada je poslednji put nastupao u toj oblasti, proveo noć il’ dve pune strasti. Vozi je kući, razilaze se, a kad sutradan, nešto pre zakazanog odlaska iz grada, navrati do njene kuće, onde ne nalazi nju, ali saznaje da mu je sinoćke prećutala da su u nekoj od par pomenutih noći začeli i jednog plavokosog momčića.

Naravno, ovo otkriće našeg nebojšu izbacuje iz šina, pa, iako Romina podvlači da već ima nekoga ko će se brinuti o njoj i klincu, on je rešen da na neki način učestvuje u sinovljevom odrastanju. Svestan činjenice da je posao kojim se trenutno bavi posve opasan a neunosan, daje otkaz i postaje pomoćnik u automehaničarskoj radnji. Nažalost, ni ta mu plata nije dovoljna, pa, uz pomoć svog poslodavca Robina (sjajni Ben Mendelson), razvija savršen plan za grtanje velike količine novca, ali – stvari, u jednom trenutku, izmiču kontroli.

To je, eto, okosnica prve od tri međusobno povezane priče kojima se bavi ovaj film. (Zaustaviću se ovde, da bih izbegao više potencijalnih spojlera koji vrebaju u neposrednoj blizini.) Po meni, kvalitet svake priče opada u odnosu na onu koja joj prethodi (iako sam kraj filma zaokružuje kompletnu sliku), što prvu, dakle, čini najboljom.

Gluma je vrlo dobra, a posebno se ističu Gosling (koji se u poslednje vreme odomaćio u tim lakonski se izražavam, tiho patim i izgledam kul ulogama) i, za mene veliko otkriće, Ben Mendelson. Bredli Kuper igra policajca (Bradley Copper, get it?), i sasvim se lepo snalazi u nemejnstrim vodama, nastavivši – ne i preterano nadmašivši – karijerni kvalitet postavljen nesvakidašnjim romkomom Silver Linings Playbook. Eva Mendez je uverljiva kao latino konobarica Romina, a vredi spomenuti i uvek simpatičnu Rouz Bern, iako, istina, nema veliku minutažu, kao i starog šmekera Reja Liotu.

Vizuelni deo je odličan: sve što se okom da opaziti, od fotografije, preko boja, do kostima (koji će jednog dana, imam osećaj, naći svoje mesto u nekom nastavku GTA franšize) – veoma je prijatno. Sijanfrans je, dugim i lepim scenama i preglednim kadriranjem, još jednom pokazao da poznaje zanat koji je ispekao uglavnom snimanjem dokumentaraca.

Velikih mana je malo, zaista, ne želim da budem cepidlaka; samo, iz nekog razloga, gledaocu pažnja malo klone na kraju prvog čina. Druga dva su solidni, ne mnogo slabiji od njega, ali su prelazi između njih vidljivi i pomalo nagli. Isto tako, film poseduje sve nedostatke koji dolaze sa konceptom triptiha: recimo, već druga priča, iako povezana sa prvom, ima skroz drugačiji šmek, povremeno i zaboravljamo da gledamo isti film, pa se stiče utisak da su u pitanju tri priče koje se nisu mogle razvući dovoljno da pokriju standardnu dužinu od devedeset minuta. 

The Place Beyond the Pines je zanimljiv eksperiment, tročinka o ljudima koji su otišli korak dalje no što su smeli, svaki sa svoje strane zakona. Ekipa je odlična, fotografija još bolja, scenario pristojan, a sam film nekako predug za (ne)dinamiku i prirodu žanra. Sijanfrans ima potencijal da u narednih desetak godina, ako pametno odigra, postane jedan od istaknutijih stvaralaca novog milenijuma. S obzirom na to da mu je ovo tek treći dugometražni igrani film, verujem da će njegovi naredni unosi biti još kvalitetniji i značajniji.