HOBSON'S CHOICE (1954)

PIŠE: Darko Jovanov

REŽISER I KOSCENARISTA: David Lean

ULOGE: Charles Laughton, Brenda de Banzie, John Mills, Daphne Anderson, Prunella Scales

            Hobsonov izbor, kaže sveta sestra Wikipedia, izraz je za biranje bez biranja, izbor pri kome je data jedna jedina opcija. Ameri bi rekli my way or the highway, što bi se dalje posrbiti moglo, recimo, kao – il’ po mome radi, il’ udri po džadi. To je fraza teško prevodiva na druge svetske jezike, a nastala je negde početkom 17. veka, kada je u Kembridžu živeo izvesni Tomas Hobson, vlasnik konjušnice, koji je svojim mušterijama uvek, da bi sva grla bila podjednako odmorna, nudio ili konja privezanog najbliže vratima, ili – nijednog od njih.

            Harold Brighaus, britanski pisac drama, godine 1915. iznedrio je predstavu koja će postati predložak za čak dva filmska ostvarenja pre no što se njenog teksta lati Dejvid Lin, gospodin Epski Spektakl lično. Iako se on tim vodama propraćakao nekoliko puta, ovaj legendarni reditelj neće ostati zapamćen po svojim izletima u komično. Ipak, među njegovim smehotresnim projektima ističe se upravo ovaj, po proporcijama manji od filmova koji su ga proslavili, ali, oku i duši, sočan i ukusan gotovo koliko i bilo koji drugi.

            Linov osećaj za postavku scene i fantastična fotografija filma daju se primetiti već u prvom kadru, kada kamera klizi preko kaldrmisanog, kišom smočenog sokačeta u Salfordu, britanskom gradiću, zaustavivši se na visećoj reklami u obliku čizme, do koje se na vetru nina tabla sa prezimenom glavnog junaka: pogađate, rečeno prezime je Hobson. U pitanju je punački matoran, vlasnik obućarske radnje i otac tri ćerke: Viki, Alis i Megi. Henri – tako se starina zove – već je neko vreme udovac, na životnoj misiji da svet liši alkohola, demonskog iscetka, skladištivši ga, posve altruistički, u sopstvenu utrobu. (Zapravo, ja sam ulepšao stvari: lik je klasičan cugoljub.)

Radnja posluje dosta dobro, ali to nije ni po čemu Henrijeva zasluga; neambiciozni i nesamouvereni Vili, njegov najbolji majstor, ima zlatne ruke, i koristi ih u službi pravljenja kvalitetnih cipela koje se svima sviđaju. Najstarija ćerka, Megi, vredna i sposobna žena, voditeljica je domaćinstva u odsustvu majke, pošto je Hobson, koji za sebe tvrdi da je glava porodice, alkoholisan lep postotak vremena koje provede budan. Shodno tome da je radnja smeštena u doba kada je u Ujedinjenom Kraljevstvu patrijarhat još uvek bio na snazi, otac je rešio da su mlađe dve sestre stasale za udaju i namerava da im nađe mladoženje, ne obazirući se na to što one smatraju da mogu i same da si pribave supružnika. U prepirku se upliće i Megi, koja je, sa 30 godina – zamis’ drame! – neudata, nezadovoljna time što je njoj zabranjeno da razmišlja o braku, jer, bogamupoljubim, ko će debelom prati noge i praviti sendviče, te donosi odluku da se usprotivi ocu.

Naš jezik ima jednu ružnu, ružnu reč koju koristi kada bi trebalo opisati slučaj kakav je Megin, a koja, složićete se, zvuči kao da označava nekakvo ukrasno saksijsko bilje čiji su cvetovi do zemlje povijeni – u pitanju je usedelica. Megi je napunila trideset godina i, za to vreme, nije srela nikoga sa kim bi začela porodicu, a pri tom je i veoma korisna, znalački barata poslovima u radnji i kući, i zbog toga joj otac brani da ga napusti. Ali, Megi nema nameru da izigrava Pepeljugu, i iznosi svoje mišljenje više iz inata no iz stvarnog nezadovoljstva svojim životom. Uzima stvar u svoje ruke, i u zlato pretvara sve čega se dotakne. Prava feministička junakinja, zar ne? Čak i kada to nije, i kada muški princip naoko pobere lovorike, pravi pobednik je ona, njen duh, njene sposobnosti i učinak.

Hobsona igra Čarls Loton, elegantno prepunjeni glumac sa karijerom krcatom klasicima poput Witness for the Prosecution ili Mutiny on the Bounty. (Oprobao se čovek i iza kamere, i, kao plod te igre, nastao je The Night of the Hunter (evo našeg prikaza), jedan od najboljih filmova tog doba. Nažalost, taj triler, sa Robertom Mičamom kao suludim sveštenikom Harijem Pauelom, nije pozdravljen ni od raje, ni od onovremenih kritikera – sa naglaskom na kera – pa se jadni Loton, do kraja svog života, nije odvažio da ponovo zadiriguje glumačkom postavom.) Kao glumac se ovde veoma dobro pokazao; čak mu je pošlo za rukom da jednog ljigavca, neodgovornog i zatucanog, načini dopadljivim, toliko da ga gotovo žalimo. Njegov učinak je možda bio poškropljen iskustvom, ali je najživlja bila Brenda de Banzi, tumačica uloge Megi, za kojom po kvalitetu kaska, ali ne zaostaje, Džon Mils, koji glumi šumahera Vilija.

Treba još dodati da je muzički deo maestralno uredio Malkolm Arnold, kompozitor koji je sa Linom sarađivao na još dva filma (The Bridge on the River Kwai je jedan od njih). Ona učestvuje u radnji, kao u nekim crtaćima, ne iritira, već je upotrebljena vrlo kreativno i doprinosi šašavom tonu filma.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je epska istorijska drama matično okruženje Dejvida Lina, taj gospodin je vrlo vešto prigrlio zakone propisane u žanru komedije. Dakle, ako se rado vraćate iščitavanju Sterije ili Molijera, na koje Hobson’s Choice delimično miriše, ova šaljiva viktorijana može biti prava stvar za vas. Ako ste, uz to, ljubitelj Majstora i njegovog dela – a mala je verovatnoća da niste – nema razloga da ne progutate i ovo, nećete zažaliti.